Лажној авангарди потпуно је иманентан дух деструкције. Саботажа сопствене будућности је спортска дисциплина у којој новосадска квази елита нема конкуренцију.
Зато њихов протест нема алтернативу. Он је бесмислен.
Аутоско право на идеју полажу две особе. Једна је све што је урадила, а урадила је мало, учинила против закона. Физике. И кривично-правне регулативе Србије.
Друга особа је 16 година учествовала у претварању Војводине у најсиромашнији део Србије.
Због тога је јасно да случај бранилаца распаднутог бродоградилишта и потреба градње Новог Сада на води захтевају прецизну анализу.
Из стања на терену не може се рећи да је захтев да се од пројекта одустане повезан са здравим разумом. Околина бродоградилишта јесте раритет. Али само ако ће се тамо снимати филмови страве и ужаса.
Ако ћемо грофа Дракулу из Трансилваније преселити у Нови Сад, и зарађивати узимањем пара лаковерним туристима.
Шта су аргументи противника градње?
Тврде да се на Рибарцу, који се налази преко пута, једе одлична рибља чорба. Сјано!
Кажу, да током викенда, код бродоградилишта у шетњу изађе чак 100 људи. Врло убедљиво! Категорични су да се ту играју пси скитнице. Моћно!
Децидни су да је то рај за комарце, вране, свраке и пацове. Бајковито!
Изричити су да је то место где сигурно расте највише траве (читај амброзије) у граду. Надасве корисно!
Прећутали су да за уништавање комараца, амброзије, и осталу дезинфекцију и дератизацију овог простора град годишње издваја милионе.
Дакле, грађани трпе директну штету, јер плаћају нешто што не морају.
Шта су аргументи у корист пројекта?
Под условом да су приближно тачни подаци које износе противници градње, Нови Сад на води би заузимао 500.000 квадрата. Квадрат би, кажу, могао достићи целих 3.000 евра.
Дакле, уместо амброзије, и ексклузивне сигурне куће за змије и жабе, град би добио савремен стамбени кварт вредан милијарду евра! А то значи да би се од пореза на имовину сваке године добило око 8,6 милиона евра. То је сваке године осам нових вртића. Сваке године најмање две нове школе. Два нова дома за незбринуту децу. Два гама ножа годишње за лечење најкомпликованијих случајева рака.
Али, то су све тричарије. Непотребне, сувишне ствари. Шта је то у односу на миран сан градских комараца и паса луталица.
Може ли се резонски и логично објаснити овај прекид вај-фај везе с реалношћу? Тешко! Како је могуће да постоје људи који верују да су власници бланко менице да Српску Атину претворе у касабу? Да им припада право да Нови Сад спрече да постане велеград? Они верују да чине величанствену ствар, а заправо су заглибљени у ћорсокаку који су зазидали њихови претходници. Којима је сметао дух истинске авангарде.
Под један. Нови Сад је одбио да штампа Горски вијенац. Био им је превише неразумљив.
Под два, презрели су захтев Николе Тесле да му се додели стипендија, коју му је касније дала „неписмена, непросвећена“ Америка.
Под три, исмејали су „Сеобе“ Милоша Црњанског. Несумњиво један од најбољих романа светске књижевности.
Приговорићете да књиге и наука не иду у исти кош с грађевинском индустријом.
Ускогрудост је ипак безусловна.
Ево доказа. Ветерник је, сложићемо се, 2020. године обично село. А пре једног века могао је да постане центар светске модне индустрије. Непосредно по окончању Првог светског рата на столу им је била понуда да се на њиховим пашњацима изгради фабрика обуће „Бата“. Међутим, његови житељи тада, као ни “протестанти” данас, нису били дорасли изазову историје и добробити заједнице. Глатко су одбили понуду која би из ветерничке пустаре издигла амерички сан. Ветерничани су више волели блатњаве сокаке од богатства. Рекли су обућарском магнату да њихове краве немају где да пасу.
Треба ли Нови Сад да се угледа на модерну Европу, или њима омиљену Америку, или треба да остане заробљен у литератури Стевана Сремца?
Непобитне су чињенице да Нови Сад треба да напредује. Да напусти паланачку сенку и приграби место европског мегаполиса које му припада.
Нови Сад на води је додатна вредност. Одскочна даска. Златна карта просперитетније будућности.
Како? Лондонски Сити, један од најпознатијих, и финансијски најважнији део Лондона изграђен је 70-тих и 80-тих година 20 века. Зграде високе преко 200 метара стоје тик уз:
1. Вестминстерску опатију, из 960 године. Отприлике у време кад су се Срби доселили на Балкан и кад су градили сојенице. Дакле уз културни споменик највишег ранга у велесили каква је Велика Британија, и центру светске културе и моћи, какав је Лондон.
2. Вестминстерску палату из 1016, центар моћи Велике Британије, чија је империја заузимала три пута већу територију од Римског царства, на врхунцу његове моћи.
3. Катедралу светог Павла, која је првобитно била подигнута 604, пре чак 1.413 година. Данашњи изглед има од 1675. Дакле 11 година је старија од камена темељца Петроварадинске тврђаве, и првих кућа од блата подигнутих на простору данашњег Новог Сада.
Винстон Черчил, један од највећих политичара у светској историји, рекао је приликом друге посете Америци, 1946, кад је видео њујоршке високе зграде (седиште Крајслера, Емпајер стејт) - да је тада помислио како Британија више није најмоћнија сила, и да је Лондон некако мали, и прљав. (В. Черчил – Мемоари, Б. Џонсон – Фактор Черчил).
Након израдње Ситија, Лондон је постао један од финансијских центара света. Седиште су отвориле све банке, све осигуравајуће куће, све најважније фирме на свету.
Наплата пореза на имовину и зараде увећала се неколико десетина хиљада пута. Од стотина хиљада квадрата у Ситију Лондон је финансирао школе, болнице, вртиће, паркове – добробит заједнице.
На изградњи је радило више десетина хиљада радника. У новим канцеларијама посао је добило преко 100.000 људи.
Изградњом високих зграда решено је једно од најважнијих питања у Лондону – мањак паркинга и зелених површина. У нижим спратовима и испод сваке зграде направљене су гараже, па је саобраћај у центру града проређен. Добијена је могућеност за проширивање улица, што је убрзало саобраћај, и добијен је простор за зелене површине, дечја игралишта и просторе за рекреацију.
Пет највиших зграда у Лондону, премашује 150 метара. (122 Leadenhall Street из 2013. – 48 спратова/ 225 метара, Heron Tower из 2011. - 202 метра/46 спратова, Tower 42 из 1980. - 183 метра/47 спратова, 30 st Mary Ahe - “Краставац” iz 2003. - 41 спрат/180 метара, 20 Fenchurch Street 38 спратова/160 метара).
Истини за вољу, постоји неколико бољих места за живот од Лондона, на која се треба угледати.
На месту број један је Бочар, где, тик до дворца Хетерленди, који повезује већину противника Новог Сада на води, има одличних кућа за живот лишен неонске ужурбаности.
Затим, село Санад, познато по томе што је у њему детињство провео некадашњи господар Војводине. Дакле, ако тамо, у родном селу његове мајке, још увек има целих кућа, Санад нуди одличне перспективе за детоксикацију нежне душице од притиска злокобних сенки будућих новосадских небодера.
На крају, и Футог чезне да се у њега врати једини политичар на свету који је доказао да телепортација није измишљотина из филмова научне фантастике.
Нови Сад из времена кад су њиме управљали побројани заштитници штеточинске флоре и фауне је сушта супротност Лондону. Тада је изграђена, односно уништена Грбавица. Тамо нема ниједног парка, ниједног дечијег игралишта. И то само зато што су грађени објекти од три спрата, уместо да је усвојен принцип развијених градова да се објекти граде у висину, да би се добио простор за паркинге, игралишта и зелене површине.
Две су могућности пред Новосађанима. Да добију модеран и развијен град. Или да се приклоне идеји његовог претварања у паланку.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу
