По Правилнику, ђаци који се непримерено понашају могу добити разне васпитне мере друштвено корисног рада, које одређује школа у зависности од тежине учињеног дела. Деца која се неприхватљиво понашају могу добити задатке попут чишћења и уређења школског дворишта и учионица, затим помоћи библиотекару, домару или дежурном наставнику, као и припреме материјала за рад у вези с темом која је повезана с одређеним понашањем и системом вредности.
Новина која траје од почетка текуће школске године углавном наилази на позитивне коментаре појединих новосадских школа, а директорка Основне школе „Душан Радовић” Славољупка Михајловић за „Дневник” наводи да ђаци боље прихватају казну у виду рада, него у виду опомене или укора.
– Ђаци се не буне јер знају да су криви па ураде оно што морају и мислим да им тада проради свест па се више труде да не понове исту грешку – каже Славољупка Михајловић. – У нашој школи примењујемо тај правилник у границама јер нисмо имали потребе за нечим озбиљнијим. Углавном задајемо задатке попут чишћења учионица и дворишта, а кажњавамо их за непримерено понашање према другарима или, у ређим случајевима, према наставницима.
Дневно од 15 до 45 минута
Како је у Правилнику истакнуто, циљ друштвено корисног и хуманитарног рада је превенција непожељног и друштвено неприхватљивог понашања ученика кроз развој пожељних и позитивних облика понашања, а препоручено трајање тог рада је од 15 до 45 минута дневно. Ученицима који прихвате та правила, може следовати и поправљање оцене из владања.
За сада једини озбиљнији пример у Основној школи „Душан Радовић” учинили су ученици који су урезали своје потписе на столовима, због чега су, заједно с родитељима, морали да дођу једне суботе и ишмирглају оштећење. У тој школи, као и у осталим с којима смо разговарали, родитељи тај начин „кажњавања” подржавају, а педагог Средње економске школе „Светозар Милетић” Александра Ранин истиче да Правилник треба боље да се конструише.
– Правилник има добру замисао – да се деца потруде и активирају, али је лош због процедуре – закључује Александра Ранин. – Осим физичког рада, који понекад примењујемо у виду спремања дворишта, деца би требало да спремају одређене презентације и радионице, током којих би анализирали своје поступке и управо оно што су згрешили, што и јесте циљ свега. А деци је, наравно, увек стало да се промене и побољшају и тиме су мотивисани.
Када су у питању школе у приградским насељима, кажњавање у било каквом облику је присутно у мањој мери, барем у случају Основне школе „Алекса Шантић” у Степановићеву. Како истиче директорка поменуте школе Светлана Келеман, прилике за примену Правилника о друштвено корисном раду још нису имали јер су, како каже, они мала школа с добрим и повученим ђацима.
– Нашим ђацима такав рад није непознаница и не доживљавају га као казну јер су укључени у разне школске акције које подразумевају рад напољу – наводи наша саговорница. – Увек треба водити рачуна о томе да друштвено користан рад не нарушава углед ученика и да они то не доживљавају као неку казну због које ће их њихови вршњаци сматрати мање вреднима. Због тога ми то усмеримо ка помоћи библиотекару. Једног несташног ученика „казнили” смо тако што смо га укључили у представу, чиме је он био одушевљен.
К. Ивковић Ивандекић
