Вујичић је, како сазнајемо, око 12 година провео радећи у „Нафтагасу” као директор плана и анализе, а касније је радио на изградњи Рафинерије „Нови Сад” и набавци резервоара за нафту и гас, на нафтоводу Крк – Нови Сад – Панчево, изградњи железничке пруге које је ишла до рафинерије и још много других послова.
Како нам је рекао, тајна његове дуговечности је у томе што се целог живота водио тиме да никоме не науди. Од друштва, тврди, није ни тражио ништа, сем стажа, који је био дупли јер је био учесник Народноослободилачке борбе током Другог светског рата. Каже да је једино очекивао да увек учи и ради и да му је то друштво и омогућило.
– Скупило се народа око мене, до поноћи су остали са мном за рођендан и било ми је лепо – прича нам Данило Вујичић. – Примио сам око 30 позива, а око 20 чланова родбине и пријатеља ми је било на рођендану. Морао сам да дувам свећице са чак две-три торте. Није ми тешко, али је ипак сто година – сто година.
Председник Удружења пензионера „Нафтагас” Вучина Поповић објашњава да су он и његови пријатељи и колеге одлучили да Данилов 100. рођендан прославе јер је био једна од најзаслужнијих личности у њиховом колективу.
– Данило је максимално допринео „Нафтагасу”, а као човек, он је увек био друштвен, весео, раздраган, вољан да сваком помогне и у сваком тренутку, он је једна људска топлина, ерудиција, ма, све оно што краси једног доброг човека – нагласио је Поповић, и додао да је Данило Вујичић свестран и весео човек вредан поштовања. – Познајем и њега и његову породицу више од 50 година. Када се Данило из „Нафтагаса” преселио у Рафинерију, нисмо се често виђали. Сретали смо се на кеју, Штранду, били бисмо радосни што можемо да се видимо и попричамо.
Пошто је током Другог светског рата учествовао у ослобођењу, и данас за себе каже да је партизан. Рођен је 1920. године у Црној Гори, која је тада припадала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Неко време радио је као шегрт у трговини, што му је омогућило да научи разне ствари, попут немачког језика, дактилографског курса, али и да похађа немачки европски семинар о рачуноводству, које се тада на Балкану није примењивало. Све то је, како каже, допринело да током рата постане секретар у штабу партизана. Био је и руководилац рачуноводствених, економских и инвестиционих послова. Био је запослен као професор Факултета техничких наука у Новом Саду, на шта је посебно поносан јер је, како каже, ту остао до дубоке старости.
Данило Вујичић је из Врбаса радио и као дописник „Дневника” и „Борбе”. Похвалио нам се да је у новинама објављено више од 1.000 његових текстова, а има и 15 стручних уџбеника и око 200 научних радова у стручним часописима. И данас га, каже, „сврби језик за писањем” па је пре око три недеље један од његових текстова објавио и лист „Политика”.
В. Бијелић
Фото: В. Фифа
