Недавно смо имали прилику да је упознамо на маскенбалу Геронтолошког центра „Нови Сад”, где је била прерушена у Трнову Ружицу, окићена цвећем, баш оно што и сама највише воли да слика.
– Баш сам у фазону цвећа и природе, то највише волим да сликам – говори нам весела Драгица, признајући да понекад добија примедбе што најчешће црта те мотиве. – Али, ја то осећам и носим из детињства. Зато за моје слике, које се налазе у разним домовима, кажу да оплемењују простор. Некад сликам и рибе и апстрактне композиције свемира, али кад је реч о полуреализму, ту су увек природа и цвеће.
Шта год да реши да пренесе на платно, то је увек шарено и весело. Како каже наша саговорница, највише воли да топлим воском црта по свили, али се вешто служи разним техникама – од акрила и уља, до сувог пастела.
– Недавно смо се на нашој ликовној радионици „Бели лабуд”, у бегечком клубу пензионера „Пролеће”, договорили да старе материјале које више не користимо, уградимо у столњаке и завесе и тако им дамо нови живот – наводи Драгица, поносна што се досетила таквог вида рециклаже који је на изложби, која је недавно и одржана у Бегечу, наишла на одличан одзив.
Свој радни век је провела најпре као учитељица, а потом као наставница ликовне културе у Основној школи „Јован Поповић” на Лиману. По одласку у пензију, неко време се бавила и децом која имају оштећен слух, али свима је увек заједничко то да свако носи у себи таленат за сликање, који, најчешће, не препознаје.
– Радећи као педагог, видела сам да свако у себи има нешто што ни сам не препознаје. Ми, наставници, смо ту и треба да их ослободимо да се свако на свој начин искаже, да свако слика како осећа. Не можемо сви сликати исто јер не видимо сви исто један мотив, али у томе и јесте лепота. Нема критике, само има помоћи – истиче уметница у пензији.
Да би неко развио љубав према уметности, мора од малих ногу да буде близак с њом. Стога бака Драгица свог малог унука већ увелико води у галерије и на изложбе, надајући се да ће једног дана можда и он почети да се бави сликањем.
– У Клубу често укључујемо и децу из забавишта, васпитачице нам их доводе и с њима осликавамо јаја, правимо зеца и слично, а некад нам доносе и своје радове. Деца су наша будућност, а моји бивши ђаци су по свету и видим да посећују изложбе па се и ја се ту проналазим. Мислим да сам им уградила бар камичак таквог осећаја и жеље – искрена је Драгица Нићетић.
Л. Радловачки
