Миодраг Радојевић, чувенији као Миле домар, сад већ седму годину ради свој посао: задужен је да чува острво...
- Зими је опуштеније на Рибарском острву, јер нема гужве, чамџија, мања је посета, до пролећа и лепог времена, када буде пуно људи - каже Миле, који често преспава на Рибарцу, док се не зажели куће. - Имам пећ на струју и није ми хладно, а од 70 викенд кућа, овде живи четири породице, који су ту више од деценије.
Миле прича да рибара више нема ниједног, има пецароша, али и они се могу избројати.
- Нема више ниједног професионалног рибара, шта више, на Дунаву ради Јакара пре пута и држи чарду на обали, он има дозволу за рибарење, Браша у Бегечу, у Футогу један и то би било то. Риба која се једе на чардама се купује и доноси највише са Ђердапа, али и тих пар рибара продаје ресторанима, али је то врло мала количина - каже Миле.
Дунавац се јако замуљио, што смета и Војсци, али и становнцима Рибарца, али и власницима бродица. Дунавац је означен као вода ван сваке категорије, тачније бара, о којој нико не води рачуна. Град је покушао измуљавање прошле године код шпица Рибарца, али Миодраг Радојевић тврди да нису много урадили и да је стање слично као и пре.
Миодрагов дан почиње рано, каже за себе да је раноранилац, обиђе острво, прегледа да ли је све на свом месту.
- Наш клуб “Риболовац” је спортско-рекреативни и наутички клуб, али на Рибарцу има још клубова, око десетак. Наш је најстарији и пре три године смо славили 70 година постојања, издали нашу монографију, у којој се могу прочитати приче о становницима острва, али и фотографије како је Рибарац некада изгледао - каже Миле. - Наш клуб броји око 170 пловила, чамаца, бродица, бродића, глисера и сваки клуб води рачуна о својим чамцима, а било каква помоћ да затреба, сви се испомажемо.
Радојевић истиче да јесу проблем суве тополе на Рибарском острву, које су падале и на аутомобиле, али срећом осим материјалне, друге штете није било и нико није страдао.
- ЈП “Војводина Шуме” је средишњи део шуме посекла и засадила, остало је уз сам пут, што је у надлежности “Градског зеленила”, а кад ће се то решити не знам. Има пуно нагнутог дрвећа на путу, све је и обележено да се сече - каже Миле. - Највећи проблем је потрошња и наплата воде, све остало решавамо сами. Имамо стару мрежу, губитке, људи тешко регулишу плаћање, нису то велике цифре, али се накупило са годинама. Такозване сплавове не чујемо, јер Дунав однесе сав звук на сремску страну, те Каменичани имају највеће проблеме због гласне музике, а ми их уопште и не чујемо.
Проблем је и легализација и озакоњење викендица, тврди Миле, јер ко год купи кућицу, због нерешеног статуса, не може да овери уговор код нотара.
- Кућице се ипак продају и купују и мењају им се власници, а купци знају какав је статус објекта и пристају на то, јер острво ипак има своје чари - каже Миле. - Наш клуб организује разне активности током сезоне, спортске, рекреативне, наутичке, за децу, али и кување рибљих котлића, сликарске, песничке и музичке манифестације и то на шпицу где је постављена бина, столови и клупе.
Дружење је ипак најлепше на Рибарцу, а то потврђује и Шегра ког су његови пси Малиша и Флекица чекали да заврши своје дружење у чарди. Рибарско острво има шест паса, које су “на храни”, а они верно чувају своју територију од других паса које људи често знају да избаце у шуму на Рибарац,
Радован Шегрт, за пријатеље Шегра, има кућицу на води коју је назвао по својој унуци Теодори, а он је главни “кривац” зашто никад нема комараца на Рибарцу.
- Возим пољопривредне авионе, ако видите онај жути у ваздуху, велика је вероватноћа да сам ја у њему, јер ми је то струка - каже кроз осмех Радован Шегрт, који је на Рибарцу око 10, 15 година, а свој посао ради и дуже.
Како каже, пецарош је у покушају, има дозволу, а сматра да рибара више нема, јер је рибарење ограничено.
- Некада сам робарио на Тиси, односно на каналу, док сам живео у Банату и имао сам лепих улова. На Рибарцу се увек једе риба, али из рибарница, јер рибара нема. Данас је потребно имати фирму да би се тиме човек бавио - каже Шегра. - Кечигу су забранили, па уопште се више не лови, али има их у базену код нашег пријатеља у Петроварадину. У ресторанима се највише једе сом, смуђ, шаран.
Радован на Рибарцу проведе око шест, седам месеци, мада је и зими ту сваки дан, јер дође да нахрани керове, али ту не спава.
- На својој кућици имам и воду и струју и све услове за живот. Пошто сам већ 14 година у пензији, овде проводим време, јер на Дунаву човек може лепо да се опусти. Шарено је, неко има викендицу, неко кућу на води, или чамац, а ја имам осим куће и два бродића. Овде се човек лепо одмори, без размишљања да ли ће имати место за паркинг, на пример - каже Шегра. - Ипак, овде се живот не успори, ја још увек доживаљавам одмор као рекреацију, па косим траву, имам и малу баштицу са цвећем, па и спаднем с ногу од посла, кратак буде дан.
Шегрт потврђује да се кућице продају, али и да су релативно скупе, јер је острво на три, четири километра од града, па је одмор надомак руке.
- Некад сам имао кућу на мору у Црној Гори, али сам давно схватио да ко нема Дунав, осуђен је на море, тако се то каже. Никад се нисам покајао што сам се одлучио за Рибарац - тврди Шегра, који нас је спровео и кроз своју кућицу на води и показао место где се пече најлепша риба, какве не испадне и на таландари, али и слика са домаћим лабудовима које је сам усликао једно јутро поред кућице.
Маша Стакић
