Сред Бегеча – фарма расних шетландских понија

Бегеч је све чешће окарактерисан као посебно место, оаза мира и дивљине. Ову слику употпуњује и фарма расних шетландских понија, које гаји Бегечанин Стеван Лаћарац, и то ради највише из љубави.
е
Фото: Дневник (Р. Хаџић)

– Одрастао сам и живим у Бегечу, а у нашој кући увек су се гајили коњи – рекао је Лаћарац. – Дошла су нека нова времена, коње су заменили трактори и када је последњи изашао из наше куће, осетио сам дубоку празнину. За те животиње сам посебно везан, а није било смисла, нити преке потребе, да држим праве коње и када ми се родио први унук, то је био повод да купим први пар понија у Холандији. Тако смо започели наше путовање с матичним стадом од 16 кобила и три пастува, а љубав је осећај који нас води и дан-данас.

Како је додао, први пар је купио пре 14 година, а у једном тренутку у дворишту је било 30 кобила. Сада је тај број ипак мало смањен.

– Желели смо да имамо све линије по европским стандардима и по величини – мини, мали, средњи и велики – али и по боји, те имамо заступљене све боје – казао је Лаћарац. – Погодни су за презање у једнопрег, у чезе, каруце, фијакер, као и за јахање, и мислим да, по свим стандардима, задовољавамо потребе праве мале фарме пони-коња.

По његовим речима, у почетку није било баш лако снаћи се у начину њиховог узгоја јер су мало другачији од великих коња које смо навикли и данас да видимо на улици. Како и сам признаје, није имао знање потребно за то, зато се максимално посветио учењу и ангажовању на том пољу. Доста литературе је прочитао, а ишао је у Холандију и даље по Европи да би скупио што више информација за правилан узгој.

– Прво је требало доћи до правог начина расплода, што није једноставно, затим и до правилног режима исхране, и временом смо се уходали и дошли до одговора на питање како их је најбоље неговати и подизати – рекао је Лаћарац. – Начин исхране је веома важан да не би добили колике јер су последице углавном фаталне. Такође им редовно треба резати копита, што радим сам, научио сам. Треба их знати тимарити да би задржали лепу боју и длаку, да не буду ружни и чупави, затим знати тачно када, како, кроз колико сати пуштати пастува на кобиле, односно када је кобила у еструсу, када је овулација, кад ће добити ждребе. Све бележим, водим читав дневник о свему томе.

Како нам је открио Стеван, то су дуговечне животиње, које живе и до 40 година, док су кобиле за расплод способне до 30 година, а први пут се распашу од три. Понији траже пространство, нехумано их је држати везане, те готово преко целе године слободно трче на простору од једног и по јутра. Напољу су од Ђурђевдана до Аранђеловдана, а када почну ледене кише, ждребним кобилима она не прија, те се онда затварају. Зими су такође пуштени јер воле снег и прија им.

– Имамо боксове у које се затворе и они се разликују – рекао је Лаћарац. – Тако имамо симплексе за једно грло и дуплексе, који се употребљавају када се кобила ждреби, а то је у пролеће и лето. Иначе су понији отпорне животиње, не вакцинишу се, нема никакве превентиве и заштите, сем оне од паразита, која се ради једном годишње. Њихов највећи противник је човек, ако им да храну која није добра.

Фото: Дневник (Р. Хаџић)

Како је описао наш саговорник, њихова нарав је различита, као и код људи, и треба их знати презати, прићи и узјахати и не воле када се неко грубо опходи према њима, а ако им се пружи посебна пажња, двоструко узвраћају.

– Имамо веома много позива од разних школа да дођу у посету, али ми не радимо те ствари – рекао је Лаћарац. – Пуно ми је срце када могу да помогнем, па смо тако имали организоване доласке родитеља с болесном децом, чак с југа Србије, у нади да ће им то помоћи и деца су проводила неко време код нас.

Он је додао да је једном детету поклонио ждребе. Што се тиче осталих, углавном у посету долазе деца из бегечког вртића, а највише породица и унуци, са својим пријатељима.

Интересовања за куповину има, али новца мањка

По речима Стевана Лаћарца, углавном се прода ждребе, а понекад и одрасло грло, када постоје три или четири иста понија.

- Финансијски није исплативо и само љубав и велика пажња могу одржати фарму оваквом каква јесте – казао је Лаћарац. – Људи нас налазе путем нашег сајта ponifarma.com, а некада путем огласа. Интересовања има, али је данас све теже. Куповна моћ је опала, али успем ту и тамо да продам покоје ждребе.

И. Миклоши

 

Пројекат “Приградска насеља Новог Сада” је суфинансиран од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

EUR/RSD 117.9446
Најновије вести