. По речима управника тог ресторана и наставника услуживања Зорана Окулића, отворен је 1973. године у оквиру некадашње Угоститељско-трговачке школе „9. мај”, а касније се она удружила с Економском школом „Светозар Милетић”, те су ђаци обеју школа имали прилику да уче будући занат у оквиру свог ресторана.
– Више од 600 ученика недељно прође овде обуку о припремању и услуживању хране и посластица – каже за наш лист Зоран Окулић. – У склопу ресторана раде ученици од првог до четвртог разреда трећег степена – конобари, кувари и посластичари, и четвртог – кулинарски и угоститељски техничари. За њихов рад задужени су наставници који им помажу и уче их практичном раду у угоститељству. Суботом радимо уз резервације ако имамо већи број гостију, док је недеља нерадна. Радним данима деца долазе око 9 и буду ту до 22 сата, подељени по групама, са својим наставницима који их држе на оку и уче будућем послу.
По његовим речима, ресторан је званично отворен за редовне госте 7. јануара 1975. године и до данас опстаје, упркос драстично смањеном броју гостију у односу на некадашњи. Отвореног је типа, а сваки дан се кува свежа храна. Јеловник је богат и нуди око 40 различитих јела, уз све могућности плаћања. Ресторан је препознатљив по чувеној телећој рагу чорби која се прави по рецептури старој 50 година, затим мешаном филеу, у који иду мала карађорђева шницла, пилеће бело месо и медаљони с кајмаком, али је и сува пита с орасима посластица која се не може заборавити када се једном проба.
– Сигурно смо и 20 до 30 одсто јефтинији од осталих ресторана у граду, пошто ми послујемо као кабинет и не плаћамо све остале дажбине које плаћају приватни ресторани – прича Окулић. – Некада смо радили пуном паром јер су у већој мери долазили запослени у разним фирмама и тадашњи угледни грађани, а један смо од најстаријих ресторана у граду и сврставамо се међу прва три, те некада није било места да се уђе без резервације, и то четири до пет дана раније. Сада се то доста променило јер су људи навикли на „инстант” начин живота, те сви прибегавају брзој храни и неким новим, модерним јелима. Стога је данас у граду отворено доста нових концепт-барова и ресторана, који имају више интересаната, нарочито младих који су потчињени таквом начину исхране. Пошто смо ми наклоњени традицији, верујем да 90 одсто младих данас ни не зна да постојимо као школски ресторан. Ко год дође код нас, заиста се увек врати јер је квалитет загарантован, ради се по школским и угоститељским стандардима и нормативима који треба да се испоштују.
По речима Зорана Окулића, седам година су прваци државе у угоститељству, али се о томе мало зна јер се воде мишљу да се не треба хвалити речима већ више воле да се покажу на делу, стога одлазе на републичка и међународна такмичења и освајају награде. Били су у доста градова у земљи, од Ниша до Кикинде.
Одлазили су и у Словенију, Истру, Македонију на међународна такмичења, освајајући сребра и злата у светској конкуренцији. Поента свега је, како каже наш саговорник, пратити иновације и светске трендове у угоститељству, али и показати свету и окружењу да и они као школа постоје. Ишли су и на праксу у Опатију, на њихов позив, оправдавши поверење препознатљивим квалитетом у раду с децом.
По речима нашег саговорника, капацитета је 80 места, а уређен је у елегантном париском стилу. Ресторан је високе категоризације, од максималне четири звездице под којим се некада водио, сада имају три, само зато што немају аперитив-салон пред улазак у ресторан. Иначе, све остале категоризације максимално испуњавају.
– Одлично је радити овде, гости су стални, сваки дан спремамо кувана јела, од супа и чорби до потажа и готових јела – прича Младен Карановић, који је трећа година на Смеру кулинарски техничар. – Правимо и колаче, пите и баклаве, правили смо наручене меније за рођендане, тако да сам имао прилике доста тога да научим. Значи нам много што имамо наш ресторан у којем можемо кроз праксу да научимо посао којим мислимо да се бавимо, знамо да смо на свом терену, не морамо да идемо у привреду код неког другог и да се устручавамо, већ с нашим професорима лакше учимо, без треме. До сада ми ништа није тешко пало, а највише од свега сам прижељкивао тренутак када ћу почети да филетирам и чистим месо. Све је лако и занимљиво. Ниједном се нисам покајао што сам уписао тај смер, јако ми је занимљиво и надам се да ћу успети још доста тога да научим.
Његова колегиница Јелена Милићевић с друге године Смера угоститељски техничар каже да је кроз две године научила како треба да се понаша угоститељ с гостима, како треба да комуницира с њима. Пошто у тај део спада и припрема хране пред гостима, имала је прилике да покаже своје вештине припреме татарског бифтека и чишћење рибе, на шта је поносна.
– Најтеже ми је можда било да носим јела гостима, али све се да савладати, док прилазак и комуникација с гостима јесу најлакши део посла, то је нешто што ипак усадимо општом културом током одрастања – казала је Јелена, додајући да јој се заиста допада да ради тај посао, нарочито што има прилику да учи на свом терену, међу својима.
И. Бакмаз
Фото: С. Шушњевић
