И није то највећи успех само овдашњег фудбала већ и успех целог овдашњег спорта на домаћој сцени, посебно ако се зна да је фудбал најмасовнији и најпопуларнији спорт не само код нас. Долазе на овдашњи Градски стадион „Славко Малетин Вава“ Звезда, Партизан, Војводина, Раднички из Ниша, Спартак... Стадион је донекле реконструисан, добио је рефлекторе (једине у Војводини поред Новог Сада и Суботице) који ових дана треба да добију употребну дозволу, да се упале и омогуће одигравање ноћних утакмица. Стручнији кажу да је овај стадион идеално конципиран наспрам потреба Бачке Паланке као центра општине са око 56.000 становника. Са 2.000 седећих места задовољава потребе љубитеља фудбала у овом делу бачког приобаља Дунава, а није реткост да на стадион дођу и навијачи из Срема, суседне Хрватске, односно Илока који је са Паланком спојен мостом преко Дунава који буквално улази у последње улице две вароши.
Међутим, један део овдашњих посленика фудбала и навијача овог јула сетила се успеха претходних генерација, односно 1988. године када се „Бачка“ као првак ондашње Војвођанске фудбалске лиге, кроз квалификације, пласирала у званично Прву-Б, односно јединствену Другу савезну фудбалску лигу СФРЈ што се сматра највећим успехом, овог пута у бившој Југославији. У то време Прва савезна фудбалска лига бројала је 18, а Прва-б 20 клубова. Паланчани су дакле у великој држави били међу 38 клубова, а по новој географији сада постоји шест држава са исто толико првих лига. Тада је председник клуб био упокојени Лазар Влаисављевић, као и пре пар година преминули чувени тренер, професор Илија Тојагић. Војвођанска лига била је изузетно јака, а „Бачка“ је те такмичарске 1987-88. године обезбедила прво место испред „Врбаса“ тек у последњем колу. Жреб је хтео да се у првом колу квалификација Паланчани састају са „Загребом“ за кога је цела фудбалска јавност бивше Југославије тврдила да је апсолутни фаворит, не само у том мечу већ и квалификацијама у којима су учествовала четири клуба. „Загребачка господина“, како су називали навијаче и фудбалере овог клуба, нешто раније добили су нов стадион у Крањчевићевој улици (стари је изгорео) због Универзијаде којој је главни град Хрватске био домаћин. У Паланци „Бачка“ је победила један нула, а гости су мислили да ће у Загребу напунити мрежу Бачвана. Нису то ни крили, а било је и оних који су са подсмехом говорили о стадиону, па и самој Паланци. Десило се да је „Бачка“ у Загребу издржала и одиграла без голова, те прошла у други круг баража. У Паланку је потом стигао Копар, утакмицу је директно преносила ТВ Копар, па и поред тога што су у Словенију требали да се врате са пуном мрежом извукли су реми 1:1, али су зато Паланчани у реваншу у врелој атмосфери пред пуним стадионом победили 1:0 и остварили историјски успех.
Пачета признања заобишла
У оно време Миле Тешић, међу пријатељима познатији као Паче, важио је за изузетно луцидног играча, а по ондашњим критеријумима играо је полушпица. Противници су знали да је најопаснији ако прими лопту у ноге на око 20-так метара од гола, а противно данашњих фудбалских резона противничком голу је најчешће био окренут леђима. Једног, па чак и два директна ривала пролазио је као од шале, а ако уђе у шеснаестерац најчешће или је био гол или пенал. Фудбалски стручњаци су му прорицали велику будућност, али он није отишао у неки велик луб, а Паланку је напустио при крају каријере. Део фудбалског света сматрао га је за прзницу, а мало ко зна прави разлог. Као најбољи играч готово по правилу био је изложен грубостима противника, често провокацијама, попут пљувања, штипања, псовања, које судија или не види или неће да види. Дешавало се да утакмицу заврши у масницама, са плавим ребрима, отоцима на зглобовима...
- Противнички тренери знали су да граде тактику на мом чувару, „подучували“ како да ме провоцира, показивали на мене, али то им најчешће није помагало да избегну пораз.
Интересантно је да Тешић никада, па ни пре три деценије, није добио никакво признање своје локалне средине. Сви су га хвалили, тапшали по рамену, али признања је добијао неко други. Чак и за 1988. годину за најбољег спортисту општине титулу је понео други фудбалер.
- Те године био сам најбољи стрелац Војвођанске лиге, проглашен за најбоље оцењеног фудбалера, а у квалификацијама у четири утакмице дао сам сва три гола за нашу екипу – сећа се Миле Тешић који је у дресу „плавих“ из Паланке као играч провео целу деценију, а сада је спортски директор клуба. – Пред дуел са Загребом знали смо да су већи и богатији клуб од нас, али и да им је екипа изузетно јака што се касније и показало, јер су после из ове екипе чак 8-9 играча били репрезентативци Хрватске. У „Бачкој“ сам, чини ми се, цео живот, а то и јесте тако само уз мање прекиде. Из Обровца сам дошао у са 16 година, ускоро, односно 1978. године постао сам и стандардан првотимац. После уласка у Прву-Б лигу СФРЈ овде сам играо само прву полусезону, а током зимског прелазног рока прешао сам у љубљанску „Олимпију“. Тамо сам играо 2,5 године, одиграо низ значајних утакмица, а у сећању ми је остала она против „Партизана“. Играо сам по свим оценама одлично, победили смо великог ривала чак са 5:1, а голове су давали сви осим мене. Потом се враћам у „Кикинду“ која се тада такмичила у Другој лиги и са њом сам ушао у Прву лигу. У „Бачку“ сам се вратио 1998. године, у три наврата сам био тренер. Очито је да ми је „Бачка“ као кућа.
Поред свих играча те генерације, а били су заслужни за велик успех, у квалификацијама се посебно истакао голман Паланчана Марјан Рнић који је у Бачку Паланку 1986. године стигао из ковинског „Радничког“ и до 1992. године био први голман „плавих“. Сећа се да су тада, пре три деценије, између осталих, дрес клуба носили: Ћућуз, Дејановић, Зиројевић, Вјештица, Тимић, Станивук, Карпов, Чековић, Писањук, Станивук, браћа Остојић, Вујиновић... Поред тренера Тојагића упокојили су се Љубомир Ћућуз, Зоран Остојић и Зоран Вујиновић.
- Те, 1987-88 године првих пет утакмица уместо мене бранио је тада чувени голман који је дошао из „Војводине“ Душан Алемпић, а када сам једном стао на голманску црту нисам никоме више препуштао дрес са бројем један – каже Рнић, човек који се трајно доселио у Бачку Паланку, овде постао признати привредник и „алфа и омега“ свога клуба. – Најтежа утакмица била нам је она у Загребу, момци из Крањчевићеве били су виђени као победници, потценили су нас и као тим и као клуб. Све је било спремно за њихово славље, госте је са осмехом дочекивао Славко Шајбер. После полувремена без голова почела је да их хвата нервоза, а на крају објективна публика нас је наградила аплаузима, а своје играче звиждуцима. Чак и када су нас у повратку, када смо пролазили кроз Загреб, људи на улицама поздрављали, махали нашем аутобусу, а полиција са укљученим ротицијама и сиренима водила кроз град и извела на ауто-пут уз поздраве. Од свих сам добио највишу оцену за одбране у Крањчевићевој, а мени је то била најтежа утакмица. Негде око петнаестог минута, сећам се ко данас, лопта је у близини нашег гола легла на волеј Екмеyићу. Ударац је био тако силовит да, иако сам се бацио на праву страну, нисам успео да подигнем руке, па ме је лопта погодила у главу и одбила се скоро до другог гола. Боксерски речено био сам у нокдауну, лекари су пришли и требало ми је пар минута да се освестим, а себи сам доашо тек на крају утакмице, што значи да сам бранио на свој ризик. На полувремену тренер Тојагић ме је питао за здравље, да ли могу да браним и даље, а ја сам му рекао да све око себе видим само црно-бело, нема боја. Проће то, рече искусни стручњак, важно је да видиш лопту. Издржали смо, а све после је историја.
Милош Суџум
