То је само поткрепило и флоскулу да никад не треба одустајати. Можда је неуспех у овом случају прејака реч, али за Ервина су два друга места на ултра екстремној стази Фрушкогорског маратона значила управо то, јер његов циљ је увек био епитет “најбржег”. Од 2014. када је први пут учествовао на традиционалној манифестацији на Фрушкој гори, Месарош је ове године коначно успео да оствари сан и победи у трци на 133,7 километра.
Друго место сам освајао 2016. и 2017. године, а прошле сам био најбржи на траси ултра маратона, која је друга по дужини и износи 107,5 км. Био сам срећан после тог тријумфа, јер сам поставио и рекорд стазе од 12 сати и 56 минута. Ни то, међутим, није било довољно да будем потпуно задовољан, јер сви памте победника на најдужој, екстремној деоници. Сви причају само о томе, рекао је на почетку разговора Ервин Месарош.
Истим подвигом, рекордом стазе, Ервин је пре седам дана тријумфовао и на ултра екстремном маратону. На циљ је стигао после 18 сати, 19 минута и 43 секунде и како каже, частио је себе за 25. рођендан, који је био 29. априла. Превалио је висинску разлику од 5.720 метара.
Од 2014. ми је циљ да победим на најдужој стази. Сваке године сам се спремао за то. Пропустио сам добру прилику 2017. када сам био водећи до 120. километра. Имао сам лепу предност у односу на тркача из Мађарске, који је био иза мене, али су онда пред крај почели проблеми са озбиљним грчевима и једва сам завршио трку. Он ме је заобишао и поставио рекорд стазе.
Неизбежно је било помињање Ултра трејла Мон Блан, највеће и најпрестижније планинске трке на свету на којој учествује и до 10 хиљада такмичара.
Имам жељу и планирам да одем тамо, јер је то сваком планинском тркачу трка свих трка. Сви који су били тамо причали су да је феноменално и да је то осећај који не може да се опише. Навијачи су на целој стази, дају ти додатну енергију и када ти понестане снаге. Већ ове године имам довољно бодова, укупно 10, чиме би могао да обезбедим место на стартној листи. Велики су, међутим, финансијски трошкови и требало би наћи спонзора за тај подвиг. Има времена за то, али надам се да ћу једном отићи, рекао је Месарош.
Сјај медаље и највишег места победничког постоља проткан је великим радом, одрицањем и одважним сналажењем по свакојаким условима током трке, поготово кад падне ноћ. Стаза је добро маркирана и с чеоном лампом на глави тркачи се када Сунце зађе суочавају с мало већим изазовима.
На појединим деловима стазе било је доста блатњаво и нисам могао да трчим како бих иначе на неким низбрдицама. Током дана је било топло, а увече око пола једанаест су кренуле падавине и четири и по сата сам ишао по киши. Не знам како сам успео да не паднем, јер је било клизаво као на леду. На циљ сам стигао у три сата ујутру. Од почетка трке па до 115. километра ишао сам са Иваном Петровим из Мађарске. На крају он није могао да испрати мој темпо, осврнуо се на трку Месарош, члан Планинарско–смучарског друштва Железничар из Новог Сада.
Он је закорачио у свет ултрамаратона сасвим случајно 2014. године када му се учинило занимљивим да се опроба на тадашњих фрушкогорских 111 км.
Најбољи вишебојац Србије, Михаил Дудаш, од јануара је Ервинов тренер. Дудаш је државни рекордер у седмобоју и десетобоју, члан Атлетског клуба “Војводина” и освајач европске бронзе у Амстердаму 2016. на отвореном и Гетеборгу 2013. у дворани.
Он је покренуо тркачки клуб НС ранерс и сада је задужен за Ервинов цео тренажни програм.
У децембру смо попричали, а од јануара кренули с тренинзима. Са Стеваном Антанасијевићем радим у теретани, док је Моника Варга задужена за моју исхрану. Дудаш позитивно утиче на мене и мотивише ме. Чујемо се скоро сваки дан, поготово кад имам тешке тренинге. Пратио ме је пар пута на бициклу, а и трчао је са мном када сам имао тренинг од 39 километара, али је он ишао 10, описао је Месарош успешну сарадњу с једним од наших најбољих атлетичара.
Бавио сам се бициклизмом док нисам уписао Факултет спорта и физичког васпитања у Новом Саду. Тражио сам тада други спорт који ће ме испунити на исти начин и почео сам са трчањем 2013. када сам одрадио и први полумаратон у Сомбору. Видео сам потом плакат за Фрушкогорски маратон и одлучио сам да учествујем.
Ервин се, ни мање, ни више, одмах пријавио на најдужу стазу, која је тада била краћа него данас. Са колегама с факулетета почео је с дужим тренинзима, али су они у међувремену одустали од те замисли, док је он једини истрајао у намери да заврши 111 км.
Први пут сам тада учествовао на Фрушкогорском маратону. Нисам имао представу уопште како то изгледа и шта ме чека. Доста солидно сам трчао током дана. После сам на стази упознао Бориса Јарића, који је старији и искуснији тркач, док сам ја био клинац с непуних 20 година. Он ме је позвао да наставим с њим, да не бих ишао сам ноћу по шуми и на крају смо заједно завршили трку. Од тада сваке године учествујем, присетио се фрушкогорског дебија млади Темеринац.
С обзиром на то да је испунио дугогодишњи сан, Ервин за сада не планира да 2020. учествује на Фрушкогорском маратону.
Ервин је тренирао бициклизам, а сада се посветио трчању, размишља да се опроба и у триатлону, који је спој ове две дисциплине и пливања:
“Добар сам пливач, имам и лиценцу за спасиоца. Потребно је издвојити доста времена за триатлон, али волео бих да пробам и то. Сигурно ћу једном у животу завршити ајронмен трку, то могу сада да потпишем. Она се састоји од 3,8 км пливања, 180 км вожње бицикла и 42 км трчања. Важи за једну од најтежих на свету”.
Полако ћу да се преусмерим само на 12 и 24 часа ултрамаратоне. Прошле године сам учествовао на државном првенству на Палићу на 24 часа и прешао сам за то време 212 километара, што је било доста успешно. Сада 1. и 2. јуна поново идем на Палић да пробам да испуним норму за Светско првенство у Француској које се одржава у октобру. Од резултата на том такмичењу зависи како ћу да испланирам другу половину године када је реч о календару трка, закључио је Ервин Месарош.
Кристина Бугарски
