У осврту на ту седницу, овај угледни хрватски новинар и теолог подсећа на договор чланова Комисије и гостију да се не коментиришу њихове расправе, па из тих разлога указује на раније закључке Радићеве, изнете на једном научном скупу у Загребу 2015, да је "Алојзије Степинац био антикомуниста, противник Југославије, те било ког облика заједничког живота са Србима и православља".
Закључак Радићеве је и да је Степинац "бранио у првом реду интересе Римокатоличке цркве и хрватске нације, али и да је био врховни црквени великодостојник у држави у којој су се догодила убиства и прогони стотина хиљада људи и који је пропустио да то јавно осуди и да се јасно и принципијелно одреди као противник усташког режима, онако како ће то касније учинити у односу на комунистички режим".
Кључно се чини, сматра Пилсел у тексту објављеном на порталу АУТОГРАФ, да је на расправи у Пожеги било питање да ли је антикомунизмом и бригом за интересе цркве и нације током Другог светског рата могуће умањивати Степинчеву одговорност "за ћутање о злочинима који су се догодили у НДХ?"
Па и ово, додао је аутор: да ли се уздизањем његовог антикомунизма и положаја комунистичке жртве "покушава прикрити, односно скренути пажња са стварне приче из Другог светског рата?"
Дакле, претпоставимо да се то догоди, да једна и друга страна "буду задовољне" расправом, постиже ли се циљ, пита Пилсел и одговара негативно.
Објашњава да је то зато јер би циљ рада Комисије био, како је то замислио папа Фрања и како је државни секретар Пиетро Паролин појаснио члановима хрватског епископата у писму председнику ХБК Желимиру Пуљићу, да се постигне духовно стање које би омогућило "заједничко читање повијести", "чишћење меморије" и "помирење".
Како би се на та питања могло одговорити, сасвим сигурно не само након сусрета у Пожеги него током целог рада Комисије, од изузетне је важности да представник Свете Столице и модератор Комисије, француски редовник о. Бернард Ардура, испуни задату реч и омогући српским истражитељима увид у све затражене документе и архиве Свете Столице, наводи Пилсел.
А реч је, каже, о фундаменталним стварима јер се тичу суштинских примедби које су на рачун Степинца, најпре папи Бенедикту XVI. (који је то писмо игнорисао), а затим папи Фрањи изнели чланови Светог синода СПЦ-а, након чега је папа Фрањо стопирао Степинчеву канонизацију и предложио оснивање Комисије.
И ту, истиче Пилсел, лежи проблем.
"Јер, како сазнајем, изгледа да о. Ардура спроводи тихи бојкот и онемогућава добронамерним истражитељима и појединим званичницима ватиканских архива да се добију врло важни документи (неки су казали да се налазе "између чекића и наковља", да су "онемогућени")", навео је Пилсел.
Такви су, према његовим речима, документи на пример писмохрана папина легата у НДХ опата Рамира Марцонеа (који је живео на Каптолу заједно са Степинцем), посебно његови извештаји државном секретару Свете Столице.
"На пример, српска је страна добила неким каналима документ из архиве кардинала Луигија Маглионеа у којем се каже да је из НДХ (део Хрватске) поротерано преко стотину православних свештеника те да је то донело ''повољан учинак'', јер да се након тога православни верници лакше и брже одлучују за прелаз у Католичку цркву", навео је Пилсел.
Подразумева се, додаје Пилсел, да такво нешто и све што би било неповољно по Степинца и по Католичку цркву треба проверити и у потпуности разбистрити да се зна је ли усташка политика масовног покатоличења имала или није имала подршку Свете Столице, односно до које је заиста мере имала одобравање, трпљење као нужно зло (док траје лудило рата) или осуду од Степинца.
"Елем, треба ће завирити и у многе друге архиве, попут оног кардинала Еугeне Тишеранта за којег постоји оправдана сумња да је био кључни ватикански оперативац, у договорима с аргентинским кардиналом Антониом Цагианом, у пребацивању усташа и нациста из Европе у Јужну Америку након рата", навео је Пилсел.
Порука је заправо, каже Пилсел, да српски историчари до савршенства могу приказати другу страну предмета и притом бриљирати, али без дубоког увида у ватиканске архиве све ће остати мање-више као добра представа, а чланови Комисије којима је стало до истине тапкаће у мраку.
Истина, истиче Пилсел, треба да дође на видело.
"Члан хрватског дела Комисије др. Јуре Кришто признаје да је Степинац о Србима и српском православљу изрекао (записао) ''врло опоре речи'' те да се није сустезао државном секретару кардиналу Маглионеу да напише да ''Срби неће престати да оптужују нити да мрзе Католичку цркву, без обзира какво ће држање Цркве према њима бити''", навео је Пилсел.
Не помогне ли то, наставили се или чак продуби бојкот, српским члановима Комисије неће остати други излаз него се директно обратити Папи, а то не би могло проћи без међународног скандала и нових рана и подела, закључио је Пилсел.
