С разлогом, јер инђијске хероине су до трофеја стигле, мада су пре сваког меча биле аутсајдер. Успеле су да ураде незамисливо, најпре у полуфиналу елиминишу тадашњег актуелног шампиона Јагодину, а потом у великом финалу два пута савладају Бекамент и тако заузму завидну позицију у историји клуба и инђијског спорта уопште.
Свака играчица уградила је део себе у тријумф, нека учинком на терену, а нека подршком с клупе. Ипак, прва међу једнакима била је средњи бек Јелена Живков, капитен екипе, која признаје да нико осим тренера није очекивао овакав успех.
– На почетку припрема било је приче о Европи – подсећа Јелена Живков. – Говорили смо да је потребно да начинимо историјски искорак, али нико од нас није помишљао да можемо да подигнемо пехар првака Србије. Нико, осим нашег тренера који је у то веровао од почетка и успео да нас убеди да то јесте могуће. Слободна сам да тврдим да је кључ успеха био тренеров рад на мотивацији, како играчица, тако и стручног штаба.
Специјалиста за купове
Јелена Живков је пре Железничара наступала за Кикинду и Војводину и са све три екипе освајала је трофеј националог Купа.
– Када је реч о такмичењима за Куп Србије, чини ми се да сам их освојила стотину. До овог трофеја стигла сам са сваким клубом за који сам играла, а верујем да ћу и у дресу Железничара поново подићи пехар намењен победнику националног купа – рекла је Живков.
Сезона је била напорна, поготово за играчице Железничара. Све време изабранице Владе Шимичића “дисале су за врат” Јагодини и Бекаменту и тако наговестиле да су спремне за велика дела. Капитенка екипе рекла је да је другарски однос ван терена, уз паклени рад на терену, довео до тога да сезона буде најбоља до сада.
– Година је заиста била тешка, имали смо кадровских проблема, једна играчица је остала у другом стању. Све нас је то зближило и ојачало – озарена је наша саговорница. – Овај тим је дуго склапан и већ неколико година функционише као породица, што и краси ову генерацију. Било је тешких тренутака, на тренинзима смо радили напорно, али смо се сви држали заједно. То нас је и довело до историјске титуле.
Капитенка Железничара сезону је оплеменила учинком од 62 гола на 26 утакмица. Када је реч о форми рекла је да су је саиграчице учиниле бољом.
– Ја сам најпоноснији капитен у држави. Част ми је да сам на челу колектива ових девојака. То је млада екипа која константно напредује и жељна је успеха. Сматрам да играмо најлепши рукомет и драго ми је што својим искуством могу да помогнем.
На кулоарске наговештаје да постоји могућност да ускоро напусти Железничар и Инђију, Јелена Живков је одговорила одречно, уверавајући све да, после четири године играња у Железничару, Инђију доживљава као свој град.
– Од тренутка када сам дошла у овај град схватила сам да је то место где желим да живим. После четири године мој став се није променио. У клубу се добро ради, атмосфера је одлична и заиста уживам у Инђији и Железничару. Могу да кажем да у екипи остају све девојке и то је још један успех нашег клуба, у раду на дуге стазе – рекла је Јелена Живков.
Вук Гвозденовић
