Године делања и успеха су их научиле да ти дани, када стижу признања играчима, клубу и екипи, су продукт рада током протеклих 365 дана. А у години на измаку, РК Војводина је без премца у нашој држави. Новосађани су нанизали девету, осму у низу шампионску титулу, подигли су пехар у три купа – националном два пута (за 2020. и 2021), Суперкупу и Свесрпском купу.
Можете ли да сумирате утиске о оствареним резултатима?
– Без дилеме, ради се о успешној и златној години. Освојили смо све трофеје који су били у оптицају иако нам је ковид у једном период пола екипе оставио ван строја. Нисмо тражили одлагање, а ни изговоре, пошто смо сматрали да смо исувише озбиљан клуб. Иако смо играли без пет, па чак и без седам играча, срушили смо традицију од готово две године без пораза. Као и у животу, да би сте се окитили ловорикама, морате да прођете много тога тешког. Али, то је живот и то је спорт – сматра први човек РК Војводина.
Пред вама је оно најважније – борба за нове трофеје?
– Много очекујемо од следеће године. Да би наша очекивања имала реалну основу, после празника екипа иде на зимске припреме у Крупањ. Стручни штаб има задатак да екипу физички, мотивационо, технички и тактички припреми за ритам утакмица до јуна. Неће бити лако, јер нас очекује Куп, Сеха лига и најважније плеј-оф. Десета титула би била круна једне генерације играча, управе и скупштине клуба. То би била круна рада који траје безмало 15 година.
Да ли ће у зимској паузи доћи до промена у играчком кадру?
– Не очекујемо велике промене. Треба да нам се придруже још један или два играча. Очекујем да у пролећном делу момци који су прикључени првом тиму поднесу добар део терета и да полако сазревају у јаким утакмицама. Пре свега, очекујем да наше највеће појачање буде тимски дух, колегијалност, жеља, борбеност и енергија.
Колики је изазов бити на челу клуба који је скоро деценију доминантан на домаћој сцени?
– Трудим се да то никада не представљам као свој успех. То је процес у коме и око кога има реално нас 100 на разним позицијама, од играча, управе, преко канцеларије, скупштине, спонзора, донатора, па до спортског директора Момића, директора Јевтића, саветника Бобара и мене као председника. Сваки успех је део рада комплетног процеса, и ако један сегмент не фунционише то се одмах види. Своју заслугу видим у томе да смо тај систем поставили, упорно га примењујемо и још упорније одстрањујемо свакога ко мисли да је клуб један човек. Са таквим радом стекао сам, уз успехе клуба, много лепих искустава, спортских пријатеља, навијача који нас подржавају, али још више оних којима се све то не допада.
Колико је финансијска подршка државе и локалне самоуправе допринела бољем функционисању клуба?
– Верујем обећањима државе и њеног председника за рукомет. Захвални смо Србијагасу и директору Бајатовићу, који је са искуством из фудбала још више почео да цени све успехе рукомета, Граду Новом Саду и градоначелнику Вучевићу, који је увек међу првима који честита успехе, понекад се и сам зачудим да прати неки наш рукометни суперкуп. Град нам је на располагање ставио халу о којој се бринемо као да смо је ми изградили. Захвални смо и спонзору, компанији “Бобар” са Петром Бобаром на челу, који је финансијски саветник предсеника клуба... Хвала свима – нагласио је Милан Ђукић.
Јово Галић
Да ли је Војводина коначно сазрела у сваком погледуза оз-биљнију европску причу?
– Војводина је организационо одавно сазрела да се мери са било којом екипом у региону. Ми смо један од најорганизованијих спортских клубова у Србији, уз неколико фудбалских, кошаркашких и свакако ОК Војводина, док смо у рукомету без премца. За европску причу очекујемо помоћ државе. Примера ради, са делом новца који се улаже у фудбалски клуб, у рукомету би се постигао и гарантовао видан, троструко већи, успех. Да ли то можемо сами – не, не можемо. Да ли имамо људе, управу, организацију која то може да изнесе – да, одговорно тврдим да имамо. За то нам треба тим, где бисмо окупили неколико наших репрезентативаца и полако почели да градимо европску рукометну Војводину. Верујем у обећања државе и председниказа издвајање “мањим”, а ја бих рекао “рентабилнијим” спортовима. Од тога све зависи. Ми смо спремни.
Где проналазите мотиве за нове изазове?
– Професионално сам изван спорта. Радим у привреди и сва зања која сам стекао у организацији рада и пословања, а имао сам од кога да учим, и даље то радим, све то приемњујемо и у клубу. Када сам 2016. године био кандидат за председника РШ понудио сам тај концепт и за републички савез. На моју срећу, а изгледа на несрећу нашег спорта, рукометана Србија је изабрала да крене другим путем. Наставио сам да се бавим клубом. Научио сам шта ми више не треба у сфери спорта, каква је то рукометна Србија и отрезнио се од тога да је сваки клуб као мој, или да су сви сарадници онакви какви су наши са којим радимо сваки дан, а које смо сами бирали. Све што сам рекао има везе са питањем само у томе да спорт пружа могућности да се кроз њега остварите, стекнете друштвени углед, призања, али ако ме питате и да добијете животне лекције, које је боље можда да се науче у спорту него у послу или привантом животу. Других сатисфакција немам, изузев тога да ћу поред трофеја из лова морати да одвојим зид и за трофеје из рукомета, и то је та највећа сатисфакција.
