Изградња Цркве Благе Марије у руском стилу, површине око 240 метара квадратних, почела је 2017. на иницијативу Удружења “Клуб свих генерација” из Сремских Карловаца.
Председник овог удружења Бранко Симоновић објаснио је својевремено медијима да је идеја била да се изгради црква као место окупљања у викенд насељу у коме углавном живе грађани српске националности избегли из Хрватске током рата у бившој Југославији. Ова црква посвећена је жртвама акције “Олуја” из 1995. а планирано је да у њој буду исписана и сва њихова имена.
- Црква не може бити посвећена Путину свакако, то је више онако медијско име, метафорично. Ми кад смо тражили помоћ рекли смо - ко год да нам помогне из Русије то ће бити Путинова црква, па је то отишло у медије и тако је остало. А црква је посвећена жртвама Олује и Марији Магдалени која се обележава 4. августа, а то је дан кад је почела Олуја, - објаснио је Симоновић.
Иако је храм у јавности добио име по председнику Руске Федерације Владимиру Путину, према речима представника Епархије сремске која је инвеститор градње, средства за изградњу нису стигла из Амбасаде Руске Федерације, нити је ико из Русије помогао градњу, већ само од појединих донатора, углавном из Србије, Аустралије и САД. У јавности се својевремо покренула и расправа о томе да “Путинова црква” па су поједини медији тврдили да према подацима из катастра непокретности (Републичког геодетског завода), не постоји. Наиме, на парцели у власништву Епархије сремске на којој се црква налази у катастру била је уписана само викенд кућа од 48 квадрата, што је наводило на закључак да градња цркве није пријављена и да нема потребне дозволе. Према подацима са сајта Агенције за привредне регистре, Српска православна црква (Епархија сремска) поднела је захтев за издавање локацијске дозволе за цркву 2017. али дозволу није добила јер, како пише у документу, није могуће дозволити градњу цркве јер се налази “у зони означеној као зона кућа за одмор”, односно на основу Просторног плана Сремских Карловаца у том подручју није дозвољено градити такав објекат. Исте 2017. након што је Епархији сремској одбијен захтев за издавање локацијске дозволе за изградњу цркве донет је Просторни план посебне намене културног предела Сремски Карловци којим је управо парцела на којој се налази нелегално изграђена црква утврђена као простор који је намењен за “комплекс верског објекта”. На овај начин обезбеђено је да инвеститори цркве могу добити локацијску дозволу. У дворишту цркве налазе се велика звона на којима су имена дародаваца као и свештеника Синише Хрвачевића задуженог за богослужења у овом храму.
Преко пута цркве је кућа која привлачи пажњу скулптурама белоглавих супова са обе стране капије. Иначе, у Банстолу некадашњој „викенд зони“ подножја Фрушке горе у златно доба социјалистичког самоуправљања никло око 8.000 викендица углавном у власништву Новосађана. Деведесетих се овде настанило око 3.000 сталних житеља, углавном избеглица из Хрватске али се званично овај део насеља и даље третира као викенд-насеље и нема статус месне заједнице иако је одлука Општине Инђија о томе усвојена још 2016.
Идем од Велике Ремете ка Банстолу, пролазим веома прометну раскрсницу са путем који води за Нови Сад и ето ме испред билборда на којим се налази мотив “Сеобе Срба” Паје Јовановића и информацијом да је 17. Крајишки црквенонародни свесрпски сабор “Крушедолска звона” одржан 27. маја код манастира Крушедол. Билборд се налази тачно испред Цркве Благе Марије.
Занимљиво је да је аутор дизајна одабрао верзију Пајине „Сеобе Срба” коју наручилац, патријарх Георгије 1896. одбио. Наиме, када је патријарх Георгије први пут видио слику, био је незадовољан приказом сеобе, нарочито због приказа оваца и вагона који носе жене и децу, рекавши да изгледају као „руља у бекству”. Извор патријарховог незадовољства био је различито тумачење онога што је првобитно довело до сеобе; Црква је тврдила да је патријарх Арсеније Трећи једноставно одговорио на позив светог римског цара да крене на север. Након што је проучавао Руварчево дело, Јовановић је стекао утисак да је страх од османске одмазде, а не жеља да се заштите хабзбуршке границе, навела Србе да напусте своја огњишта. Јовановић је вратио слику у свој атеље и променио је према патријарховој жељи; уклонио је овце, дрвене вагоне, жену и њеног синчића, постављајући стилизоване ратнике на њихово место. Такође је поставио Леополдово писмо, којим је наводно позвао Србе да се населе у данашњој Војводини, у руке Исаије Ђаковића, свештеника који јаше поред патријарха Арсенија III. Та слика се данас налази у Патријаршији а изворна верзија (са овцама, женом и дететом) у Народном музеју у Панчеву а њен мотив - на билборду између Крушедола и Банстола.
Настављам даље Карловачким путем који пресеца Банстол и води ка Чортановцима. Редају се бочне улице романтичних назива: Месечев пут, Трешњина, Јасенова, Кестенова, Сунчана долина, Крушкина... А кад стигнете до Три ораха и Мачковог камена то значи да сте већ ушли у Чортановце. На ту чињеницу вас упозорава и велика табла на којој пише да се у овом месту родио Андрија Андра Јовић (1877-1945), оснивач првог фудбалског клуба у Србији и оснивач Српског олимпијског комитета.
Стижем до капије Виле Станковић и на моје изненађење закључујем да је отворена. Чувара није било на видику па сам прошао ка делу имања са којег се пружа прелепи погледа на Дунав, а до скора и на брзи воз “Соко” који као стрела тутњи уз његову обалу. У овом простору био сам неколико пута као посетилац Новог Тврђава Феста и Шекспир феста, два позоришна фестивала који користе овај јединствени амбијент за представе. Посебно је упечатљиво гледати Шекспира у сенци кула Станковићеве виле.
Вилу је 1930. подигао кардиолог Раденко Станковић, оснивач Медицинског факултета у Србији, министар просвете за време владавине краља Александра Првог и вероватно најчувенији по томе што је био један од намесника малолетног краља Петра Другог Карађорђевића. По поруџбини, нацрте за вилу је израдио архитекта Драгиша Брашован, који је заслужан и за изглед палате Бановине у Новом Саду. Објекат је урађен у стилу српских средњовековних двораца, а смештен у Чортановачкој шуми на имању које обухвата 35 јутара распоређених на шест нивоа-тераса. Доктор Станковић док је још био на студијама у Бечу слушао да између Ковиљског рита и Фрушке горе дува локални ветар - фрушкогорац. Управо то струјање ваздуха, познатије као ружа ветрова, привукла је будућег намесника да, на месту где се обично граде болнице за плућне болеснике, подигне вилу.
После окупације Краљевине Југославије 1941. Немци су ухапсили доктора Станковића и одвели га у Аустрију, покушавајући да га наговоре да формира српску владу, што је он одбио. У Аустрији је остао годину дана. По повратку у Београд је пензионисан, а у кућном притвору остаје до краја рата.
Окружни суд у Београду осудио је 1949. доктора Станковића на 12 година затвора, губитак свих грађанских права и конфискацију целокупне имовине. Казну је издржао у затвору у Сремској Митровици из којег је пуштен 1956. тешко болестан. Преминуо је децембра исте године. Рехабилитован је 18. децембра 2006. године одлуком Окружног суда у Београду. Његов син био је чувени југословенски вајар Радета Станковић.
Вилу комунистичке власти конфискују 1952. а први на листи нових власника је био МУП Србије. Касније је вила прилагођена за укус Јосипа Броза Тита, (том и каснијим адаптацијама потпуно је уништен ентеријер) па у њој знају често да бораве највиши државни функционери. Поред Маршала Тита, најчешћи гости су били Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. После је вила прешла у надлежност покрајинске власти Војводине и у њој су боравили Душан Алимпић, Никола Кмезић и бројни други.
У вили су усвајане бројне политичке одлуке. Благодети виле осетили су Милутин Мркоњић, Радоман Божовић и Бошко Перошевић који је наложио да се поред виле изграде бунгалови, тениски терени, базен. Заслужан је и за делимично отварање врата овог „забрањеног града“ за очи јавности, јер је 1994, дозволио да у вили бораве посетоци који нису радили у Извршном већу Војводине. Омогућио је да, уз одређену своту новца, ту бораве директори великих предузећа. До бунгалова стижете преко дрвеног моста који се надвија над путем који иде кроз један усек у планини. Чини се да у њима давно нико није боравио.
Радоман Божовић је, такође, волео ово место, те је 1997. закупио 50 одсто простора на 10 година. Али, власник је био само годину дана. Вилу су планирали да купе Боба Живојиновић и Лепа Брена. У вили је требало да се одржи састанак Главног одбора Демократске странке, који би водио Зоран Ђинђић, али је отказано због безбедности. У то време, велики број радника уређивао је вилу за тај повод, а постојао је страх од атентата па се од ове локације одустало. Састанак је требало да се одржи две недеље пре убиства премијера.
Вилу данас користе покрајински функционери за протоколарне пријеме и састанке као и за два поменута фестивала. У њој је иначе сниман и филм Соје Јовановић „Силом отац“. Обишао сам цео комплекс, вила делује да је добро одржавана, трава је покошена, али се базен у дворишту очигледно већ дуго не користи.
За седам дана на овом месту прочитајте шта сам још видео и чуо у Чортановцима, село кроз које су углавном само пролази, а крије многе тајне и занимљивости.
Роберт Чобан
