Прешли смо дакле скелом из Футога у Беочин на сремској страни и упутили се лево ка Раковцу до којег стижемо после 15-ак минута лагане вожње. Успут на неколико места уочавамо „брда” наслаганих железничких прагова. Некадашња Железничка станица у Раковцу годинама није у функцији, у њу је уселила једна породица, на поштанском сандучету пише - Живковић. Железничка пруга на траси од Петроварадина до Беочина која је ту пролазила била је у функцији од 1908. до 2007. До 1965. на прузи је обављан путнички и теретни саобраћај, а од те године пруга је коришћена само за превоз робе. Саобраћај је потпуно обустављен 2007.
Дуж 17 километара трасе у плану је изградња пешачке и бициклистичке стазе, ресторана, гарни хотела, музеја, културног центра, сервиса за бицикле, видиковаца… Радови још нису почели али су дрвени прагови на већем делу трасе извађени.
Улазимо у Раковац и после пар минута вожње стижемо до локалитета Градина у центру села где су преко пута Месне заједнице и школе пронађени остаци средњовековног манастирског комплекса Светог Ђорђа. Изградња базилике је вероватно започета почетком 12. века. Истовремено са манастиром подигнута је и парохијска црква. С обзиром да је на власти у Угарској почетком 12. века био краљ Коломан, који је водио политику коегзистенције са Византијом, приметан је утицај византијске архитектуре. Вероватно су за подизање првобитног темплона, истовремено са изградњом базилике ангажовани мајстори, уметници и архитекте са простора Византије. У манастиру су били грчки (византијски) монаси, одржаван је источни обред, и он је свакако био у надлежности православне Сремске епископије. У манастирском комплексу се формирала и некропола датована у 12. век на основу новца пронађеног у гробовима.
У првој четвртини 13. века манастир и парохијску цркву је преузео монашки ред Бенедиктинаца. По преузимању манастира направљене су измене: подизање другог темплона, интервенције у ентеријеру, доградња/обнова звоника. Новооснована опатија припојена је вероватно печујској надбискупији, а нешто касније сремској бискупији. Манастир Светог Ђорђа и парохијска црква Свих Светих по први пут се спомињу у изворима 1237. Оба света места су разрушена током најезде Татара, и затим обновљена у готском стилу. Међу посебно драгоцене налазе са локалитета Градина-Домбо убрајају се византијске иконе од ливене бронзе из 12. века - икона Христа на престолу, Богородице Заступнице, Светог Ђорђа, Богородице на престолу и Светог Николе и Светог Василија. Иконе се налазе на сталној поставци Музеја Војводине у Новом Саду.
Село Раковац настало је као прњавор, насеље манастирских кметова поред манастира Раковац саграђеног у 16. веку. Током Другог светског рата као и сва остала српска места у Срему под НДХ, Раковац је прошао тортуру усташа. У току 1943. манастир је опљачкан, драгоцености су однесене у Загреб а потом је комплетан манастир са звоником, конацима и портом миниран - порушен (данас делимично обновљен). Многи невини житељи Раковца били су поклани и побијени од стране нациста а само село било је спаљено. Слично као и суседни Лединци, после рата село није обновљено, већ је низводно, северније подигнуто насеље Нови Раковац (касније промењен назив у Раковац, а старији део села у Стари Раковац.
Током последњих 50 година спонтаним миграцијама село је обновљено досељеницима из Босне у потрази за послом у фабрици цемента у Беочину, а и многим другим који су овде успели да реше свој стамбени проблем. Иако су некретнине на Фрушког Гори веома тражене, посебно од почетка пандемије, на пуно кућа и викендица у Раковцу стоји оглас за продају а једина пицерија у селу „Пица од бабе и деде” затворена је и такође се продаје. На улазу у село налази се један од највећих пчелињака које сам у Војводини видео.
Из центра села настављамо Партизанском и пењемо се стрмом Улицом Станка Пауновића Вељка која води до Споменика Стручица који је добио назив по делу Раковца на коме се налази. Овај, још један прилично запуштени партизански споменик на Фрушкој гори посвећен је борцима убијеним на том месту 1942. од стране окупатора. Најпознатији међу њима били су народни херој Станко Пауновић Вељко, затим комадант Ђорђе Марковић Ђилас и Зенцел Хуњади звани Курир Фрања. Овде се наиме, на пар стотина партизана подигла сила од 18.000 немачких војника, 6.000 усташа, домобрана и Фолксдојчера, у омеру 40 према 1. У ноћи између 27. и 28. августа 1942. овде је извршен пробој према равном Срему и Босутским шумама.
Споменик је израђен почетком седамдесетих. Три извијена стуба која стреме ка небу представљају три погинула војника. Аутор споменика је Мирко Крстоношић. Као што то често бива на оваквим местима споменик је „чувао” један локални пас-луталица жељан дружења.
Са пропланка на којем се налазе манастирско и сеоско гробље у Раковцу, пружа се прелеп поглед на сам манастир сав укружен зеленим шумама и пропланцима. На манастирском гробљу је 1751. сазидана мала капела, ктиторством Хаџи Јоаникија, за коју су минијатурни иконостас осликали Василије Остојић и Јанко Халкозовић. Око капеле налазе се и гробови монаха и монахиња. Раковац је данас женски манастир а како монахиње не могу да обављају службу на његовом челу је отац Варнава.
Пећина Бели Мајдан, позната и као Раковачка пећина је стари каменолом каолинског гранита настао у давним временима највероватније за потребе оближњег манастира Раковац, а најчешће коришћен је за израду надгробних споменика и темеља за кућу.
Дворана је висока око четири метра, а свод држе камени стубови, улаз је широк неколико десетина метара и исто толико се простире у дубину.. Руднички коп је затворен тридесетих година 20. века. Постоје и степенице исклесане у камену, тако да можете обићи све одаје у унутрашњости (иако на улазу пише да је због урушавања камења то забрањено без присуства водича из НП Фрушка Гора). Поред пећине се налази и један отвор у земљи из кога избија топао ваздух који је посебно осетан током хладнијих дана.
До пећине се долази тако што након Манастира Раковац на првом скретању (има путоказ) скренете лево и код следећег путоказа десно па неких 200 метара кроз добро утабан пут у шуми. Испред пећине је неколико лепо уређених столова са клупама за излетнике око којих, за дивно чудо, није било смећа. Надајмо се да је тако било и 2. маја ујутро…
Спомен-обележје Каменолом је посвећено палим борцима и жртвама фашизма који су страдали током Другог светског рата на територији Раковца. Налази се на око 500 метара од манастира Раковац крај пута који води ка излетишту Змајевац. Током рата Раковац је био јако упориште ослободилачког покрета одакле су предузимане оружане акције против окупатора. У знак одмазде 1942. село је потпуно спаљено...
Централни зелени плато је окружен монументалним спомен-плочама. Један део комплекса је направљен у самом брду и подсећа на рударско окно. Посебно је импресиван и уметнички вредан мозаик чији је аутор славни Бошко Петровић. Изнад њега, засењен гранама четинара налази се, такође у техници мозаика, Титов велики портрет са натписом „Друже Тито, ми ти се кунемо”. Овај део мозаика је једно време био прекречен али су мештани недавно опрали креч са слике па се, као у некој постодернистичкој верзији филма „Време чуда” лик покојног Маршала поново „указао”.
Роберт Чобан
Рака подигао манастир да се искупи због убиства јелена
На основу легенде сачуване у једном старом спису, Раковац је основао крајем 15. века Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића, који је на том месту убио јелена. Како се јелен у хришћанству сматра симболом самоће и чистоте монашког позива, Рака је обећао да ће свој грех искупити, тако што ће на том месту изградити манастир. Међутим први званични документ о манастиру Раковац датира из 1546. када су Турци извршили попис Срема, ради убирања пореза. Током свог постојања манастир је неколико пута био мање или више оштећен, међутим највећу штету претрпео је у Првом светском рату када је опљачкан, и у Другом светском рату када је минирана црква и звоник јер је у њему откривена партизанска штампарија.
Јеромонах раковачки и „молер” Силвестар оставио је рукопис свог путописа у Свету Земљу и Јерусалим. Калуђер је боравио на том поклоничком путу између 15. јула 1745. и 3. априла 1746. Поред двојице сабраће калуђера раковичких у друштву се део пута (до Солуна) нашао и зограф Христифор Жефаровић.
Барокни звоник подигнут је 1735, тространи конак 1771. Иконостас цркве осликао је Василије Остојић из Новог Сада. У зиду капеле манастира Раковца, 1893. похрањене су кости митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића, заслугом тадашњег митрополита карловачког и патријарха српског Георгија Бранковића…
Када смо ми посетили манастир, била је субота поподне у току је била служба којој су присуствовали само два свештеника и једна монахиња. Још један монах је испред ограде конака давао инструкције возачу багера који је правио нови пут. За разлику од паса које смо сретали на другим локацијама, овде нам је друштво правила једна мачка која ће ускоро добити мачиће…
