Водни ток је на овом месту потпуно прекривен жабокречином што оставља идиличну слику али сасвим сигурно ствара компликације потенцијалним чамџијама. Десно од моста налази се напуштена зграда магацина из којег се жито некада бродовима слало у правцу великих река. Одмах после моста, са десне стране Улице Маршала Тита налази се некадашње немачко протестантског гробље које је потпуно зарасло у коров и жбуње.
Настављам вожњу низ улицу која је задржала име име покојног председника СФРЈ и стижем до прве од две репрезентативне виле у овом селу. Налази се на броју 76 и делује потпуно запуштено. У дворишту се уочавају трагови живота и присуства станара који се у моменту моје посете нису појављивали.
Нешто даље, са десне стране улице на броју 63 налази се још једна велика „швапска кућа„ која је у припремама за потпуно рушење. Ушао сам у двориште куће са које је већ скинут кров и питање је колико ће још опстати њени зидови. У једној од просторија у једној кутији затичем праву малу колекцију аудио-касета која је припадала неком Дому културе или локалној дискотеци. Понео сам за успомену једну касету са диско-хитовима из осамдесетих.
Након исељавања Немаца после Другог светског рата, Торжа је насељена колонистима-Србима и добила име Савино Село, по народном хероју Сави Ковачевићу, да би се после 1991. године село „поново посветило„, овај пут Светом Сави…
У центру села налазе се два споменика народним херојима. Један је посвећен славном Сави Ковачевићу по којем је место и добило своје послератно име а други народном хероју Милану Кучу, мање познатом широј јавности. Овај учесник НОБ из села Бабино код Берана био је веома активан у партизанском покрету у Црној Гори а погинуо је заједно са својом супругом Станом Црнгом и још неколико истакнутих партијских радника и илегалаца, као члан ОК КПЈ за Беране, 15. фебруара 1943. у борби с италијанским фашистима, четницима и муслиманском милицијом.
У књизи Николе Путића „Од домаје до нових простора„, наводи се да је према легенди, на простору данашњег Савиног Села живела лепотица Тарча, кћи старог видара, који је надалеко био чувен по својим мелемима. Једног дана, пише Путић, туда је прошла група татарских коњаника, а један од њих, очаран песмом лепотице Тарче, затражи њено тело, али бива одбијен. Разјарен, устрели је и настави пут. Следећег дана, на месту где је лежало њено тело, појавио се извор, чија се вода убрзо показала лековитом. Временом су се око извора низале кућа до куће и развило се село Торжа.
Историјски извори пак тврде да се насеље Торжа први пут помиње за време Бачке жупаније 1416. Место се формирало за потребе утврђивања аустријског утицаја у овим крајевима и то колонизацијом Немаца.
Немци, оснивачи данашњег Савиног Села, приспели су у Бачку 1783. али су морали бити размештени по „зимовницима„, односно у оближњим насељима: Оџаци, Деспотово, Бачки Петровац, Кула и Куцура. Историчар Торже, Петер Вак, није оставио прецизне податке о матичним подручјима и насељима из којих су се доселили Немци, већ је само навео Рајнску област у ширем смислу. Исељеници су полазили за Торжу из Манхајма, и то у неколико група, држећи се готово истог пута као и оснивачи осталих немачких села у Бачкој. Од Регензбурга до Апатина Немци су путовали углавном бродовима. Успут су се морали пријављивати надлежним административним установама ради верификовања путних исправа и доделе новчаних средстава за подмирење путних трошкова. Тако су се у Бечу пријавили мађарској дворској канцеларији, где су убележени најважнији подаци и где је свакој породици додељено по две форинте на име путних трошкова. Потом су се у Будимпешти пријавили краљевској комори, где им је додељена још по једна форинта по породици. По наређењу краљевске коморе, Немци предвиђени за насељавање у Бачкој морали су да наставе пут ка Сомбору, и да се након сакупљања пријаве специјалној канцеларији за насељавање, успостављеној ради прихватања досељеника и поделе земље...
У Торжи је 26. августа 1934. прослављена 150. годишњица немачке колонизације. На њу још увек подсећа велики споменик у дворишту реформатске цркве који је неким чудом преживео до данас.
Свакој породици - по једна крава!
Према наводима из књиге „Од домаје до нових простора„ аутора Николе Путића у Торжу су колонисти су дошли у две групе. Прва група је стигла крајем новембра, отуда термин 25. новембар као празник села, железничким транспортом. Прва група затекла је у Торжи досељенике са Косова, који су се прво називали аутоколонисти, иако је касније тај појам трансформисан. Друга група кренула је 27. септембра 1946. године. Иако је кретање из завичаја било планирано нешто касније, кренуло се дванаест дана раније, да би се стигло до 10. октобра, када су били заказани избори за народноослободилачке одборе. Друга група стигла је у Торжу 9. октобра у 16 часова, уочи самих избора. Другу групу сачињавала је 61 породица из андријевичког среза, и 56 породица из беранског. Прву групу водио је Илија Дедовић, а другу Јагош Раичевић. Управа народних добара обезбедила је сваком приспелом домаћинству по једну краву.
Село је плански грађено од маја 1784. тако да је у првом периоду бројало 223 домаћинства. Немци су подигли реформаторску (у лошем стању, али сачувану до данас) и прву евангелистичку цркву у тадашњој Угарској (порушена после Другог светског рата).
Чувено је да је Торжа на Сајму у Барселони 1936. била проглашена за најуређеније село Европе. Трагови тог сјаја и данас су видљиви на појединим фасадама кућа и вила али је тешко отети се утиску да је реч о „старој слави„ и да село полагано нестаје. Док чекамо резултате овогодишњег пописа довољно је рећи да се број становника од 1961. када их је било скоро 5.000 сваких 10 година у просеку смањује за по 500. Тако је према попису из 2011. у Савином Селу живело 2.957 становника а мештани тврде да их тренутно „на спавању„ нема више од 2.500…
На путу ка гробљу у Улици Маршала Тита још једна велика напуштена „кућерда на лакат„ са локалом на ћошку. Испре ње велика столетна бреза. Ту одмах поред стоји старији човек, каже да се зове Новак, има 91. годину, питам га да ли се сећа времена колонизације села. Каже да је Србин, староседелац чији се отац овде доселио пре рата из тадашњег Петрограда, данашњег Зрењанина. „Пуно колонизованих Црногораца се после пар месеци вратило назад, нарочито ови из мањих села, једноставно нису могли да се прилагоде новом окружењу, клими, животу у оваквим кућама...”
У једној од бочних улица наилазим на таблу на којој пише да се у тој кући родио славни српски сликар Милан Кешељ. Његова уметничка дела су 1989. уврштена у Енциклопедију светске графике. Студирао је на Академији уметности у Новом Саду. Члан је Удружења ликовних уметника Војводине, Академије у Француској. Кешељ је добитник многобројних домаћих и пет вредних међународних признања, а радови му се чувају у музејским и приватним колекцијама у Европи и САД. Умро је 2017. у 69. години живота и сахрањен на месном гробљу у родном Савином Селу.
Железничка станица у Савином Селу није у функцији од средине седамдесетих када је престала са радом пруга која је ишла од Бачке Паланке преко Гајдобре, Силбаша, Деспотова и Савиног Села до Куле. Човек који данас живи у објекту некадашње станице каже ми како предузећу Инфраструктура Железнице плаћа неку симболичну станарину али сам одржава зграду која је у веома лошем стању.У једној од бочних улица наилазим на таб
лу на којој пише да се у тој кући родио славни српски сликар Милан Кешељ. Његова уметничка дела су 1989. уврштена у Енциклопедију светске графике, а радови му се чувају у музејским и приватним колекцијама широм Европе и САД. Умро је 2017. у 69. години живота и сахрањен на месном гробљу у родном Савином СелуНедалеко од станице у Железничкој улици на клупи пред кућом затичем старијег човека горштачке физиономије. Прича ми како је железнички саобраћај овде био веома интензиван, на стотине вагона са робом је пролазило, он је радио на утовару и истовару. Има и своју теорију зашто је пруга извађена: „У оно време директори фирми које су производиле камионе имали су интерес да се сав саобраћај пребаци на друмове како би повећали продају својих возила. Они су подмићивали кога су стигли и успели тако да затворе неколико пружних праваца!”. Подсетио ме је на сличну причу из САД где је педесетих и шездесетих трајао велики корупционашки скандал у којем је „Генерал Моторс„ био оптужен да је подмићивао челнике великог броја америчких градова како би извадили трамвајске пруге и увели аутобуски саобраћај.
Аутор поменуте књиге „Од домаје до нових простора„ помиње занимљиву епизоду о томе како је у атару Савиног Села пре готово пола века пронађена нафта.
Наиме, „гравиметријским премером„ јужне Бачке, извршеним 1973. утврђене су аномалије које су каснијим мерењем у периоду од 1973. до 1988. потврдиле постојање структурног облика подземних резерви које је названо: „Савино Село“. Током две године, од почетка 1988. до краја 1989. извршено је истражно бушење. Избушено је пет бушотина просечне дубине од 1.450 метара. Добијени су подаци о постојању једног нафтног лежишта са гасном капом. На крају истраживања, на дар школи и деци, на предлог бригаде, због изузетне сарадње, РО „Нафтагас“ даровала је библиотеку. Током истраживачке бригаде откривају следеће одреднице: Стене, у којима су акумулирани нафта и гас, израђене су од магматских стена, што говори о бурној геолошкој прошлости овог краја. Лежишта нафте са гасном капом на овом локалитету садрже око 120.000 тона нафте и 82.000.000 кубика гаса.
Роберт Чобан
