И ништа нам више није требало, осим да се таква атмосфера протегне током целе наше посете, што се, на нашу радост, обистинило захваљујући тамошњој атмосфери - пријатељској, опуштеној, продуктивној. А потом смо, из разних прича, схватили да је то њихов стандард.
- Сложни смо, знаш како је то... Међусобно се не делимо, али смо мало ’нако специфични. Између себе смо свадљиви, али кад је стани-пани, кад дође странац, онда смо против њега, али само ако нас зеза. Иначе овде свакога прихватамо, и волимо кад нам дођу - несебично нам мештани Гајдобре деле рецепт успеха.
Њих тамо, настављају они, највише на окупу држи спорт. Помно пратећи сва дешавања из одбојке, фудбала, кошарке и рукомета, одрасли под будним оком држе и младе, усмеравајући их на сигурнији животни пут.
- Ми тако функционишемо, сва деца су наша и гледамо да их све истерамо на прави пут, и нема љутње ни код родитеља ни код деце - појашњава млади потпредседник Савета Месне заједнице Гајдобра Јован Илић, поносан на досадашње голове остварене у утакмицама за стварање бољих услова за живот у својој заједници. - Отворили смо спортску халу, почињемо реновирање школе, радили смо на великом фудбалском стадиону, уређујемо село, реконструисали смо Дом здравља, помажемо многим удружењима. Држимо се и то је рецепт успеха. Немамо самодопрнос, што нас тишти и боли, и идемо ка томе да га вратимо, а новац да буде усмерен само на спорт и културу. Не желимо да се много новца скида људима, највише два посто, али исто тако желимо да правимо зборове грађана и да се види где је сваки динар утрошен. То је још на дугачком штапу, али је замисао Месне заједнице.
Слушамо ми тако наше саговорнике и размишљамо: „Па, није Гајдобра толико далеко од Новог Сада, 40 минута вожње колима, пола сата возом... Можда да се преселимо ми у њу, свакако је све јефтиније...“ А онима који су у потрази за послом то село, које је у општини Бачка Паланка, има 1.600 радних позиција у понуди, због чега су у ситуацији да „увозе“ радну снагу из других места, па чак и из (њиховог) града.
- Некад су аутобуси из Гајдобре ишли ка Паланци и водили људе на посао, а сад из Паланке долазе овде код нас. Не, не, ми кад кажемо „град“ мислимо на Нови Сад, а Бачка Паланка је паланка, само јој име каже - довитљиви су наши домаћини, али и задовољни чињеницом да им се наталитет у селу не смањује већ неко време. - То нам је једини спас за све!
Осим послова у области привреде, ни пољорпивреда у Гајдобри није на лошем гласу. Од ратарских култура назаступљенији су кукуруз и соја, од поврћа кромпир и лук, лешници доминирају у грани воћарства, док све више има младих сточара и грла оваца у комшилуку.
- Заиста се трудимо да направимо тако да овде имамо све што нам је потребно. Ми смо село које има и базен! Овде су увек живели људи који су желели да све што направе буде највеће. Мене лично посао веже за Бачку Паланку, па тамо идем два-три пута дневно, док за Нови Сад идем једном у два дана. Али ја сам одлучио да живим у Гајдобри и тако ће и бити - јасан је млади Илић, поносан на своје сусељане који с њим деле став и то показују кроз конкертне примере.
Рецимо, удружење „Индијанци са баре Буваре“ чине становници једног краја села, уз које је некад била бара, а сада су на том месту уредно покошени терен за фудбал, избетониран подијум за кошаркаше, шарене справице за децу, а ускоро, то је тек прича, индијанци ће добити и салетлу са простором за роштиљање и прављење дечјих рођендана.
- Недостаје нам плин, па да кажемо да све овде имамо - наставља Илић. - Од документације је све урађено и очекујемо да се и радови заврше за годину дана.
Све досад наведено високо држи стандардну лествицу, због чега се у њиховом селу више не може наћи кућа јефтинија од 30.000 евра, што је за две-три хиљаде нижа цена у односу на некретнине у Бачкој Паланки. А нежења од 25 година има кол’ко вам срце пожели. Шушка се да је реч о броју од око 300 соло момака, јер је дошло такво време да ће се девојке удати и за гаднијег, само не за свога. Приде је тешко цуру из града довести на село. Па ако извири покоји примерак лепше половине који је „херцеговачког кова“, знате, патријархално васпитана, она и оде да спозна свет и стекне знања и звања, али се врати свом крају. А кад смо код знања, само кратко још ово - Гајдобра је изнедрила око 40 доктора научника, академика, репрезентативаца.
Леа Радловачки
Фото: С. Шушњевић
Само ко неће да ради, тај и не ради
Пензионеру Милораду Бабаљу остало је да у животу само ужива колико може. Седећи испред куће, усред бела дана, гледајући пролазнике на главној yади на путу ка Челареву, ухватио је наш поглед из аута и знали смо - нашли смо савршеног саговорника за причу о Гајдобри. Како и сам каже, како ко зна да живи, тако му је, а њему је фино јер сад не ради ништа и само може да одмара.
- Гајдобра је индустријски развијена, једино ко неће да ради, не ради - истиче деда Милорад, који је радни век провео као тракториста у локалној задрузи. - Проблем је што млади неће да се жене, стари умиру, а куће остају празне... Дошло је такво време да оца и мајку стављају у старачки дом, а керове у кућу. А некад се знао ред...
Иако му је најбоље било за време социјализма, јер је могао да ишколује децу с једном платом, свестан је да су наш народ прегазили ратови, али да смо ипак сами себи највише нашкодили за све ово време.
- Данас се лоше размишља, ако комшија има иглу више, оклен му, мајку му, укро је сигурно, нико да се радује због другог, да ако има комшија имам и ја - наводи наш саговорник, мада признаје да им је омладина добра, те да немају проблематичне, макар не „регистроване“ бунтовнике у селу.
