Одласком младих, „одлазе” и идеје из села, каже нам млади мештанин Ненад Јоксимовић, уједно и градски одборник у Скупштини Града Зрењанин, који нас је недавно дочекао у Месној заједници Лазарево. На самом почетку искористио је прилику да похвали сајт свог села (www.lazarevo.rs), истакавши да је у модерном времену интернет презентација места најбитнија јер се тиме отвара прозор у свет, као и да они који не живе у Лазареву, имају прилику да виде шта се дешава у њиховом родном крају.
Снимили смо и три документарна филма о колонизацији места, Ловачком друштву „Лазарево” и Фудбалском клубу „Задругар” који је један од јачих спортских колектива у Банату, додаје Јоксимовић који, како му је важно да нагласи, није у сродству с познатим поп певачем.
Како додоаје, у културно-спортском смислу Лазарево је богато, без обзира што имамо све мање људи.
Сваку манифестацију мештани срећно дочекују, нарочито деца која наступају. Међутим, једноставно нисмо у могућности да им стално приређујемо дружења са братским удружењима из Републике Српске јер је и све мање деце, што нам је највећи проблем, каже наш саговорник.
Ипак, они који су и даље ту а воле спорт, имају прилику да тренирају фудбал, одбојку, кошарку, карате, тенис, шах, фолклор.
У околини су су се са нама шалили што је Тениски клуб „Лазарево” постојао пет-шест година, а нисмо имали терен. Кад су нас питали који подлогу желимо, било је да нам не треба никаква, имамо кукуруз на ком свакако већ играмо, присећа се млади Лазаревчанин и додаје да су терене добили пре десетак година, а да њима данас игра петнаестак људи.
Имамо, додаје, турнир који је званично регистрован и бодован на државној мапи.
Такође, имамо леп спортски центар, најбоље услове, 850 седећих места, ресторан, нове свлачионице и све то смо успели да средимо уз помоћ привредника Мирослава Матића. Сад је у плану да се гради нова хала и Град Зрењанин ће да учествује. Требало би да буде око 150 седећих места. Иначе нам Град изузетно помаже, увек је то и радио без обзира на то која је власт била, каже наш саговорник.
Лазарево је место које се поноси самодоприносима од три одсто, што селу месечно доноси и до 600.000 динара. Тиме плаћају текуће даyбине, али и инвестирају у место колико су у могућности. Управо у том контексту, завршетак изградње православне цркве у центру и уградња прикључака на канализационој мрежи предстојеће су важне инвестиције у Лазареву, а за обе се очекује завршетак у наредних годину, две.
Канализација нам је рак рана и после дуго година смо опет кренули с радовима на њој. Пре четири године смо саградили црпну станицу на улазу у село, ископан је потисни вод од Клека и до града, што нас је коштало око 30 милиона динара. Предстоји друга фаза која је захтевнија и скупља, а то су прикључци у самом селу, објашњава Јоксимовић.
Према његовим речима, тренутно су и у једном лепом замаху, доста су урадили на храму Огњене Марије.
Сви смо били ангажовани. Уложено је доста новца захваљујући нашим пријатељима изван села, нашим људима који су пореклом одавде, као што су Миодраг Бабић и Бранислав Поповић. Сви ми смо допринели томе да се после 15 година градње ове године покрије храм и коначно ћемо имати прву литургију, наводи Јоксимовић.
Када су први колонисти населили некадашње немачко место Лазарфелд, затекли су католичку и протестантску цркву. Прву су срушили јер је била у лошем стању, а другу су 1999, уз дозволу протестантских фамилија, освештали и припојили Српској православној цркви. Тек 2003. су започели пројекат изградње новог православог храма, тако да Лазарево данас има две православне цркве, али и све мање верника.
Док су се Београђани разметали свирајућом фонтаном на Славији, Лазаревчанин Бранко Божић је испред своје куће изградио једну мању, али која ће имати - телевизор! Шала или не, али та приватна оаза на јавној површини и те како служи сврси - деца из краја имају где да се забаве и расхладе.
Прошле-претпрошле године сам је изградио из досаде и задовољства, имао сам вишак слободног времена, каже Бране, упозоривши нас да се бави уређењем ентеријера и да може да направи штагод му нацртали.
Како каже, направио је и љуљашку и ставио је испред.
Рекао сам клинцима да могу двапут да је поломе, трећи пут је сечем и односим. Још увек имају форе да то ураде два пута, поручује наш саговорник.
Осим забаве испред куће, креативни Лазаревчанин нуди угођај и забаву омладини и иза куће, где је на веранди направио сепаре. Како каже, по целу ноћ му буду ту, не може да их се отараси, али и не жели. Свакако живи под другим кровом и није ожењен, па нит’ он скаче младима по глави, нит’ има жену да исто то ради њему.
Овде су људи који су били у партизанима и наш отац каже да не може да верује да уопште има верника. Још увек има отпора код старијих људи који и даље држе Титову слику, каже Ненад Јоксимовић.
Ипак, додаје, то је наша лична карта.
Вера је индивидуална ствар, оно што човек осећа, али сваки верски објекат, без обзира којој вери припада, треба да се гради и људи треба да помогну. Испред храма смо изградили и еко-чесму у црквеном стилу. Наше село добија нов изглед, ново рухо, поручује Јоксимовић.
За сада је идеја да тај протестантско-православни објекат постане музеј или етно просторија у којој би били представљени немачки обичаји, архивске фотографије и слични артефакти, подсетници прошлости. Ипак су баке и мајке данашњих житеља Лазарева, подоста научиле од ондашњих Немица које су пренеле своје обичаје и кулинарске цаке на придошлице из Босне и Херцеговине.
Њихови потомци су до 2012. године организовано долазили из Немачке у Лазарево, посећивали су гробна места и куће својих предака, присећа се наш саговорник.
Како додаје, био је то занимљив период.
Сад долазе појединачно и управо је то нит између прошлости и садашњости, спона колониста и староседелаца, каже Јоксимовић.
Локални поштар Димитрије Марковић није смео да нам каже колико коверти дневно убаци у сандучиће својих мештана, али се срачунао да на „службеном бициклу” пређе око десетак километара. И тако сваког дана, осим кад напада снег. Онда мора пешке...
Мени је ово супер, ту сам у селу, задовољан је Димитрије.
Знам, додаје, овде све људе и колико је то добро, толико и није. Фиксни телефон сам искључио трећи дан откако сам почео да радим, да ме не цимају. Али, живим поред Поште, тако да не могу никоме побећи, поручује наш саговорник.
Сада у том месту живи око 2.000 људи, претежно су привредници, узгајају воће, паприку, чак имају и брендирани сунцокрет назван Соса. Међутим, пољопривреда је у константном паду.
Трговински ланци су дошли у села и у наша дворишта, људи су престали да обрађују земљу и баште, све што им је потребно траже по маркетима и самим тим је приватна производња опала, истиче градски одборник.
Под утицајем града, додаје, базирани су на индустријску фазу где се слабије развија пољопривредна грана иако живимо у житници Европе.
Мислим да би људи и даље могли да живе од пољопривреде, закључује Ненад Јоксимовић.
Леа Радловачки
(Пројекат „Села Војводине - како се живи и како их оживети” реализује ДВП дигитал уз подршку Покрајинског секретаријаза за културу, јавно информисање и верске заједнице)
