Ми смо се, јасно је, заденули у ово друго, али из разговора смо некако више осетили душу оног првог. Иако нико није могао да наслути такву врсту транзиције, у административном, духовном, културолошком, ама било каквом смислу, свако се пак привикао на ново, али добро научио и запамтио све проживљено. О томе како је Александрово некад изгледало, од самог настанка, па током развитка, преко деведесетих и све до данашњих дана, причали су нам секретар Месне заједнице Огњен Милошевић и библиотекарка Јадранка Воларов.
- Наше село је увек било напредно, испред свог времена - појашњава Коларов, прва из своје фамилије рођена у Банату, будући да су се њени родитељи доселили у неком периоду након Другог светског рата. - Рецимо, 1963. су код нас комунисти били на власти, нешто касније су нам променили име села, што је опет рађено 1992. и то памтим јер сам била трудна у Ливадама, а породила се у Александрову. Не треба заборавити ни да смо цркву, односно Храм Светог Георгија, изградили до средине тридесетих. Базен смо направили ’67, а ’71. смо свуда у селу имали тротоаре. Путеве су почели да нам праве 1980. Сећам се, био је неки момак из Ваљева који је 1982. за наше село рекао како има апсолутно све, путеве, биоскоп, школу, амбуланту, пошту...
Протеклих неколико година мештани Александрова помало необично обележавају црквену славу села - Ђурђевдан. Наиме, како је многима од њих то и породична слава, дошло се на идеју да се оснује манифестација „Уочи Ђурђевдана”, коју обележавају 4. маја као да је 6. Тако је недавно отворена и изложба слика учитељице у пензији Наде Богарошки, заједно са литерарним радовима основаца на тему Ђурђевдана. Културни програм је обухватио и наступ малих фоклораша КУД-а „Александрово”, плесачи Клуба „Идеал” тамбурашког оркестра „Шеве”, базар на ком су учествовале разне локалне предузетнице, као и Удружења жена „Ливађанке” и Актив жена „Александрово”.
- Иначе, Дани села су нам Илински дани, 1. и 2. августа, и то обележавамо некако више него Ђурђевдан - објашњава секретар МЗ Александрово Огњен Милошевић.
Међутим, свака та прослава некад је изгледала далеко богатија него данас.
- За славу села би некад била игранка у парку, долазило нам је Атомско склониште за чији наступ је продато више од 800 карата, па су је долазила и Генерација 5, Ју група, Лабораторија звука - присећа се библиотекарка Јадранка Воларов. - А преко, у Дому културе, био је биоскоп са вишенаменском салу, па су ту долазили народњаци, Ханка Палдум, Дрљача, то су хепенинзи које ја нисам посећивала. Једне године је за програм било отварање базена, мото трке кроз село, наступала је Нада Мамула, програм боли глава, била су и бар два велика шатора са живом музиком, игранкама... Сад свега тога нема ни за десет слава, али нема сад ни становништва.
Александрово има и данас све. Како нам је набрајао Милошевић, на списку су етно соба, апотека и пољопапотека, маркети, бутик, супермаркети, фризер, ресторан, агенција за регистрацију возила, књиговодствена агенција, бензинска пумпа која ради 24 сата, пекара, трафика, пијаца, чак и радња кинеске робе! Истина, фирми је мање него раније, или оне које постоје запошљавају мањи број људи, међутим, одређене гране пољопривреде и даље се држе.
- Имамо мало земље, нарочито колико бисмо хтели да радимо - говори кроз смех секретар Месне заједнице. - Сви хоће да раде, нема више лоше земље. Јесте нам квалитет до треће категорије, али толико је лоша земља да бисмо имали десет купаца да се сад разгласи да продајемо! Истина, има делова где су баш подземне воде па уништавају род, али иначе је тврђа за обраду, права банатска црница. Углавном је ратарство заступљено, жито, кукуруз, соја, луцерка, сунцокрет, репа је стала, а имали смо и повртарске културе. Имамо малине, лешнике... Много је произвођача млека, цела наша општина нема их толико колико има само у Александрову. Десетак фамилија има више од сто крава. Свињарство више нико не ради, сви држимо за своје потребе, а пет-шест фамилија има до 200 грла оваца.
Кад се све сабере, у Александрову је данас више стоке на спавању, него људи. Према незвеничним статистикама, има око 2.000 њих који су у селу, док основну школу „Бранко Радичевић” похађа око 200 деце, што је више ђака него у школи у Српској Црњи.
- Ово село је познато као хранитељско село - каже Милошевић. - Удружење хранитељица има своју кућу за игру, такорећи, па је и издају за рођендан. У селу имамо око 50 деце у тим продицама којих је активних 15. Доста те деце је и остало да живи у Александрову, дошли су овде седамдесетих као бебе, а касније засновали породицу.
О Александрову смо, да се приметити, могли да причамо до прекосутра, али ваља напоменути да мештани једва чекају да им се реновира Дом културе, за шта су добили 26 милиона динара од Управе за капитална улагања АПВ, док ће на ред некад већ доћи и сређивање школе, као и водоводне мреже. А знате ли шта нам је најлепше у вези са овим местом? Вишедеценијски дрвореди кестенова, храстова, липа, четинара!
Леа Радловачки
