Пловећи најпре скоро сређеним делом пута прошараним сенкама, успут се сусрећете с дрвосечама и бициклистима, стижете до чувених бетонских кришки лубеница (код којих је последње скретање за Шид), након којих вас чека друм препун изненађења и скоро несавладивих рупа, путоказ за манастир Ђипша, после ког следи ред њива и викендица, све до последње раскрснице која вас десно води ка Нештину, а лево до одредишта - села које се налази у Срему, али припада општини Бачка Паланка, па самим тим и Јужнобачком округу.
И све су то успут догодовштине интересантне путницима намерницима који у Визић одлазе јер желе, а не зато што морају. Јер, у супротном, колико год да је у самом селу лепо - мирно, чисто, здраво за живот - није једноставно за преживљавање, управо због специфичног положаја ког се мештани, пак, никад не би одрекли.
- Проблем је што административно припадамо Бачкој Паланци, а налазимо се у Срему, па до центра општине, који нам је на 11 километара, морамо да пролазимо кроз Хрватску - каже млади председник Савета Месне заједнице Визић Лазар Коменић, додајући да на годину дана мењају пасош, нарочито они који иду чешће, који раде, а сви су углавном у Паланци и запослени. - Из Беочина нам долазе полиција и ватрогасци, Хитна помоћ из Паланке, па у повратку пацијент мора да понесе пасош. Да, овде више размишљамо о пасошу него о личној карти. У принципу, нико се не жали овде на живот, мада нам јесте тешко због границе. С друге стране, Беочин, Сремска Митровица и Шид су нам на тридесетак километара, партизански пут је баш у лошем стању. Радили смо и атарски пут ка Ердевику, али треба да се поправи, имамо добру сарадњу са општином, па се надам да ће до краја лета бар он бити поправљен, насут каменом и струганим асфалтом, чисто да буде проходан, јер и он има много рупа. Наравно, треба нам мост! Нови Сад ће их имати пет, слажем се да треба, али и нама треба овај један. Знам да то није питање Месне заједнице ни локалне самоуправе, али постоји иницијатива, наравно, кренуло се с мртве тачке, колико сам обавештен, ради се документација, не стоји се у месту, што је битно.
Црква посвећена Чуду Светог архангела Михаила 19. септембра ће обележити 200 година откако се налази у центру Визића и то као најлепши објекат у целом селу, како тврде мештани. Од прошле године се ради на њеној обнови, па је тако најпре замењен кров, унутрашњост је окречена, а требало би да се замене клупе, прозори и уради нова фасада.
- Колико можемо да урадимо, толико ће се урадити - каже председник црквеног одбора Миладин Лазић, истичући да црква од настанка није паљена нити рушена, већ да је увек пропадала сама од себе. - За годишњицу планирамо да се окупе владика, попови, народ, да се одржи литургија, неки ручак... Иначе слабо имамо верника, на литургији, која се одржава последње недеље у месецу, буде нас четворо-петоро, а за Бадњи дан се скупи скоро цело село.
И тако, мештани Визића осим што чекају на бетонски прелаз преко Дунава, некад на граници с Хрватском чекају и по два-три сата да би у Бачкој Паланци обавили посао од 15 минута. Чекају Визићани и шта ће им се десити са основном школом која тренутно броји пет ученика у једном комбинованом одељењу до четвртог разреда. Међутим, мештани ишчекују и дочекују нове комшије, младе брачне парове који су у програму куповине кућа на селу и који би ускоро требало да се званично и за стално доселе у овај део Срема у Јужнобачком округу.
- Куће се овде могу купити за неколико хиљада евра, док викендице коштају преко 20.000 евра у просеку, не знам шта им диже цену - вели Коменић, пребацујући причу на Фудбалски клуб „Борац“ у ком тренира осам-девет мештана и неколико момака из Бачке Паланке. - Ми смо једна од најздравијих организација, иако смо најнижи ранг такмичења, не плаћамо ништа играче, код нас је све добровољно и другарски. Имамо и ловачко друштво које зида дом на крају села. Имају леп ловни терен, а од дивљачи ту су дивља свиња, срна, зец, лисица, појавили су се јелени скоро... До пре две године је шакала било много, сад нити их чујемо нити их виђамо, не знам шта се десило. Прилично се сви у селу дружимо, углавном свако са сваким, од седам до 77, и ја од 20 и неко од 55 година, седимо заједно и причамо, шта ћемо.
Буде лепе дружбе и за време две велике манифестације које се организују у Визићу - Котлићијаду (прве суботе у августу) коју праве ловци и Мото скуп (викенд око 19. септембра кад је и слава села) за који гости кажу да је један од највећих у Србији.
- У плану је да се и ова зграда Дома културе среди, треба ту поред да буде сала за сто људи, са све кухињом - наводи наш саговорник, додајући да је тај објекат намењен за све у селу: ту су просторије фудбалског клуба, школа на спрату, библиотека у поткровљу, иза је амбуланта, поред теретана... - Планирамо и да направимо удружење жена. Мештанке се већ окупљају и праве зимнице, баш смо недавно о томе причали, има и заинтересованих жена, само да видимо ко ће дати паре.
Иначе, у Визићу, осим путева, моста и девојака, имају све што им је потребно - продавницу, лекара трипут недељо, поштара двапут, свог комуналног радника који на трактору одвози смеће на сеоску депонију, воћњаке, винограде, гас, струју, најквалитетнију воду, интернет и милион разлога да се задрже ту где су, „у рупи“ до које је изазовно доћи и лако остати.
Текст и фото:
Леа Радловачки
Да је пала киша, ни грло не би било суво
У самом центру Визића намонтирана је клупа између два дуда - место на ком се могу чути најактуелније вести од политике до спорта, догодовштина из села, трачева, временске прогнозе за наредне дане, кад је који светац, муке које су снашле мештане и цео свет... И све те теме зависе од тога које су се генерације окупиле на „флашу разговора“ и да ли су, кол’ко и чиме, јелте, уста натопљена.
- Све зависи од друштва, ако су млађи, онда буде свакојаких прича и оно што није баш за јавност, а кад су старији, онда се прича од успомена којекаких па надаље - кажу нам мештани под дудовима, без флаше у близини (и у кадру), ал’ упозоравају да су баш „малопре отишли једни, а од њи’ бисмо чули свашта“. - Ми смо опуштени трезвењаци, нема пива, а нисмо ни неки ракијаши. Може се бити трезан у Визићу, мада, дошли сте ујутру, да сте дошли касније, свашта би било...
Горан, Светислав, Бранимир и Миленко - фантастична четворка коју смо затекли баш на Светог Прокопија, кажу да се у Визићу живи као у Швајцарској и да је народ оно што њихово место чини посебним.
- Ми смо сви као породица, не свађамо се! Добро, свађамо се у нашој малој, али не и у овој широј породици. Све окрећемо на шалу, шта би да се једимо, мож’ само штрик и да се обесимо - тврде визички „трезвењаци“. - Видите да нам је опуштенција. Овде нема фабрика, чист нам је ваздух... Само нам мост и пут недостају. У суштини, немамо проблем с преласком преко границе, али никад ниси сигуран да л’ ће бити гужве. А до Бачке Паланке дневно идемо и по два-три пута. Не можемо рећи, према нама су добри цариници и већ се знамо, и наши и њихови, имамо добре односе. Ма, нама је највећи проблем што нема кише, јер да је пала, ми бисмо сад овде пили, макар и неки сок!
