Јохан је санкама ишао у Илок по вино

Ономаде, што би рекли стари Старопаланчани, у центру Бачке Паланке у лепо уређеном паркићу испред римокатоличке цркве Безгрешног зачећа Богородице Марије, откривено је Спомен обележје "Сећање и разумевање".
1
Фото: Спомен обележје "Сећање и разумевање" у Бачкој Паланци

Подигнуто је у знак сећања на припаднике немачке заједнице који су овде живели између 1764 -1944. године, а подигла га је Заједница Подунавских Шваба Бачке Паланке из целог света. Пре скоро 75 година Подунавске Швабе отишле су са ових простора, односно после Другог светског рата и свих страхота који је он, као и сваки рат, донео. Због тога, између осталог, на споменику пише: "Пазите да се тако нешто никада више не понови"!             

О (су)животу на овим просторима из давнина релативно се мало зна посебно међу младима, онима који су због других ратова морали да се доселе у овај део приобаља Бачке, па све помало почиње да подсећа на сеобе. Има званичних података из давних времена, али мало писаних и сачуваних текстова, па се све свело на наративну литературу, препричавање „са колена на колено“. Тачно пре једне деценије, а пре годину-две упокојени Радован Шуњка, бивши економиста, својевремено и директор у једној овдашњој великој компанији, али и технолог по струци, објавио је књигу "Бачка Паланка у пет векова", па поред силних података из разних извора, једно поглавље посветио је (не)истинитим причама из ове вароши. Обзиром да скоро свако штиво које, чак и без жеље аутора, покаже претензију на монографски формат, има оних који писанију оспоравају, или имају другачије податке. Обичне приче, најобичјнијих, првенствено својевремено старих људи, тешко могу бити демантоване, а ако и буду - никога није брига! Јер, писци и његови извори већ су се упокојили и није им стало да ли се некоме међу данас живима нешто (не)свиђа што су они за живота причали и записивали. Није то научна, већ популарна историја. Она је интересантна као и понеки научно популаран документарни ТВ програм који нам до танчина објашњава како се на овој планети живело пре стотина хиљада година и шта ће се са нама десити за милион година.          

Бачка Паланка, до иза Великог рата, није била јединствена, већ из три дела - Старе, Немачке и Нове Паланке. Чак су постојали и грбови, а где је данас Здравствена амбуланта у Новој Паланци до 1965. године била је Римокатоличка црква посвећена светој Елизабети. Грађена је од 1907-10. године у неоготском стилу и по сачуваним фотографијама и била је лепа грађевина. У току Другог светског рата оштећена је, а пре 55 година по сагласности црквених власти из Бача, извршено је њено рушење, јер је због оштећења постала претња за сигурност људи.         

Живели једном један паор Пера, тако почиње прича о комшијама, и паор Јохан. Јохан је становао само неколико кућа даље, улица иста, а два имена. Перина "Крајњи шори" (и данас га тако зову Паланчани и поред административног имена), а Јоханова "Хајде гасе". Пера у Старој, Јохан у Немачкој Паланци, а граница им Гајдобрански пут. Добре комшије, испомажу се, па Србин решио да позове комшију Швабу на славу – Св. Николу. Мало гунђале газдарице: та ди ћеш Швабу на славу, а Јоханова Марлена Вајсмилер, уз констатацију да они нису Раци, ипак је почела да се распитује о рацким обичајима  за славу.           

- Било је то на Никољдан 1899. године, у Периној кући и православни попа, богата трпеза, илочко вино, дудовача, мушки и женски дивани - каже у свом писанију Шуњка. - Констатова гост како они, односно католици, немају славу, а ово је фино. Неко од гостију, може бити у шали, предложи да и он узме славу по свом имендану, тј. Св. Јована 20-ог јануара, што Јохан, такође може бити и због утицаја доброг вина, прихвати, наздрави и позва све присутне на своју славу. Те, 1900. године зима је била јака и Дунав је заледио. Јохан је коњима и санкама ишао у Илок по вино, а у Параге по дудовачку код Пашини. Марлена је са комшиницама спремила ситне колаче све до штрудле с маком. За трпезу је спремљена лањска шунка, ћурка и млада мангулица. Газде су тог 20-ог јануара добро се оправили, отворили капију, купили жуте свеће и икону Св. Јована Крститеља. Слава је протекла у најбољем расположењу и гостију и домаћина.              

За трпезу је спремљена лањска шунка, ћурка и млада мангулица. Газде су тог 20-ог јануара добро се оправили, отворили капију, купили жуте свеће и икону Св. Јована Крститеља. Слава је протекла у најбољем расположењу и гостију и домаћина

Али, после двадесетак дана пар шаљивих комшија поново оде код Јохана и честита - срећна слава Вајсмилери! Домаћин и домаћица збуњени, али онда извесни Гавра извади црквени календар. Тог 9. фебруара био је православни светац пренос моштију светог Јована Залатоустог. Газда слегне раменима, уведе госте у кућу, стигла је и шунка, вино и ракија. Тада Јохану и Марлени показаше да је у православном календару 20 дана посвећено Св. Јовану и објаснише да су три Јована најважнија и да њих мора славити.

Ова комшијска прича, односно шала, дуго се препричавала, а прича се да су Јоханови потомци који живе у околини Улма у Немачкој са собом понели икону Св. Јована и да га, на велико чудо, као римокатолици, славе сваког 20. јануара - записао је својевремено Радован Шуњка.

Милош Суџум

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести