Са торњем висине 72.7 метара и капацитетом од 5.000 људи ова црква је један је од најимпресивнијих примера сакралне архитектуре на територији наше земље. Пар минута касније стиже и жупник Ференц Фазекаш и прича нам о историјату богомоље: Изградња цркве је завршена 1906, а саграђена је у неоготском стилу по плановима Ференца Рајхла чувеног по Рајхловој палати, по многима најлепшој кући у Суботици. Интересантно је да је приликом изградње стубова коришћен армирани бетон, што је био новитет у тадашње време.
Као потпуни контраст, преко пута цркве назиру се градилишта новог затвореног базена и модерног фудбалског стадиона која ћемо посетити нешто касније.
Прво одлазимо до Фудбалске академије локалног клуба ТСЦ која изгледа као да се налази у Енглеској или Холандији. Први фудбалски клуб у Бачкој Тополи формиран је 1912. године а званично постоји од 1913. године под именом „Тополски Спортски Цлуб” (ТСЦ). Фудбалска академија ТСЦ отворена је 2018. када су држава Мађарска и њен фудбалски савез изградњу финансирали са издашном донацијом од 9,5 милиона евра.
Премијер Мађарске Виктор Орбан је “пресекао врпцу” комплекса чији су капацитети дати на располагање најталентованијим дечацима из Бачке Тополе и околних села али и, све чешће, осталих делова Војводине, Србије и региона. Ова инвестиција једна је у низу пројеката које је држава Мађарска на различите начине реализовала у Војводини у протеклих пет година што је у великој мери побољшало материјални статус грађана у тим општинама и знатно успорила њихово исељавање у Мађарску и друге европске земље.
После Фудбалске академије ТСЦ - дошли смо на градилиште новог стадиона: све делује помало надреално, овако велик и савремен фудбалски терен у варошици попут Бачке Тополе.
Са 4.100 седишта и преко 5.500 метра квадратних под објектом (без терена), Централни стадион ФК ТСЦ једно је од тренутно највећих градилишта у Војводини а како нам кажу домаћини планира се изградња и музеја фудбала. Пројектовање стадиона започето је 2017. године, а његово отварање заказано је за следећу фудбалску сезону.
Седамо у аутомобил и одлазимо на обалу Зобнатичког језера километар изван града где се налази једина преживела од три ветрањаче колико их је у овом месту било у 19. веку. Занимљиво је да је ова ветрењача премештена са оригиналне локације на Вашаришту и циглу по циглу поново подигнута на обали језера. Ветрењача је данас у приватном власништву, пре извесног времена скинута су јој “крила” и није отворена за посетиоце што је штета јер би могла да представља прворазредно туристичку атракцију посебно ако се има у виду атрактивна локација на којој се налази.
Враћамо се у град и стижемо до Завичајне куће која је саграђена 1843. са зидовима од набоја и покривена трском. Наша љубазна домаћица Агнеш уз понеку пошалицу води нас кроз кућу и објашњава шта је за шта служило. Закључујем да сам изгледа прилично стар јер сам у свом детињству већину ових предмета виђао и користио у свакодневном животу.
Две улице даље налази се некадашња, у граду врло цењена коларско-ковачка радионица браће Егри. Радионица данас представља реткост јер су ова два заната готово потпуно изумрла. Чињеница је, међутим, да су ковачки и коларски занат од 18. века имали велику традицију у Тополи: познато је да је четрдесетих година прошлог века, у граду постојало још четрдесет ковачких радионица.
Кола прављена у Тополи била су омиљена по целој покрајини јер су тополски ковачи познавали тајне свог заната. Данас је унутрашње уређење ковачко-коларске радионице доступно посетиоцима, а изложена је и једна добро очувана, црна кочија.
Шетња центром Бачке Тополе отркива многе занимљивости: Једна од централних улица и даље носи име Маршала Тита; постоји и Лењинова улица; на главном тргу испред Ватрогасног дома, једног од најстарији у Војводини - налази се савремена фонтана. Испред модернистичке зграде у којој се налази ОТП банка - један до другог - католички споменик Светом Тројству и православни Свети крст. Проћаскали смо са двоје мајстора који су поправљали Тројство и сазнали на којим су све споменицима радили у Војводини.
На фасади једне од зграда видео сам Давидову звезду и распитао се о историји Јевреја у овом граду која почиње још 1770. када су се први припадници овог народа доселили у Бачку Тополу. Прва, мања синагога саграђена је 1833. а на истом месту други храм подигнут је 1863. Била је то зграда величине 20 са 11,5 метара и налазила се у дворишту Јеврејске општине у данашњој Улици Раде Кончара бр. 20. Изгорела је 1880. Нова зграда Јеврејске општине изграђена је 1885. На истом месту је 1920. изграђена зграда рабината у стилу позне сецесије, са малом зимском синагогом. Та зграда и данас постоји и у њој је Народна библиотека.
Синагога се после Другог светског рата користила као магацин Народног одбора општине а педесетих година 20. века је порушена. За време градње синагоге рабин је био др Хенрик Голдфан. Последнии рабин је био др Пинкас Келер-Мартеф који је био и главни уредник листа “Исраел” који је излазио у Бачкој Тополи. Последњи кантор синагоге био је Јулије Голдштајн.
За крај данашњег путовања по прошлости и садашњости Бачке Тополе стижемо у Градски музеј који је као огранак Градског музеја Суботица отворен 2002. у каштелу породице Краи из 1802. тик уз католичку цркву. Ту се налази библиотека архитекте др Имреа Харкаија као и спомен-соба посвећена лекару Јаношу др Хаyију.
Нова стална поставка обухвата легате неколико знаменитих грађана Бачке Тополе - спортиста, уметника, лекара... Коментаришем како су сви они готово потпуно непознати широј јавности Србије а имају изузетно занимљиве биографије: сликар Стипан Копиловић (1877–1924); наивни сликар Петер Нађапати Кукац; атлетичар и маратонац Павле Скендеровић који је радио и као локални поштар; сликар Јожеф Ач; лекар Јанош др Хаyи и позоришна уметница и управница Среског мађарског позоришта у Бачкој Тополи Мара Димитријевић, овдашња Јеврејка која је преживела Холокауст. Недавно је у овај музеј стигао мистериозни пакет из Њу Yерзија. Пакет је послала Милена Голдсмит Димитријевић, ћерка Маре Димитријевић која је последње године живота провела у Америци где је и умрла 1992. У њему су били Марини лични предмети, позоришни плакати и програми представа између два рата али и једна антисемитска карикатура из тог периоду која славну уметницу приказује са карактеристичним “јеврејским носом”.
У кратком филму Тамаш Олах, драматург, театролог и ко-кустос изложбе о Среском мађарском позоришту, представио је садржај пакета који је, захваљујући породици, уврштен у збирку музеја. Иначе, Изложба “Било једном једно позориште...” аутора Илдико Банчи и Тамаша Олафа проглашена је у Будимпешти Изложбом године 2020. у категорији поставки с буyетом до два милиона форинти. Ова поставка је омаж Среском мађарском народном позоришту (које је деловало у Бачкој Тополи од 1949. до 1959. године) поводом 70-годишњице од његовог оснивања.
У ресторану “Гурман” са председником Општине Сатмаријем сумирамо утиске уз гулаш и одлично црно вино из Винарије Бриндза (власник винарије Лајош Бриндза поседује и овдашњу чувену фабрику бицикала “Цаприоли“). Придружио нам се нешто касније и Иштван Пастор. Сазнајем да је у Општини Бачка Топола преживела и једна добра тековина социјализма - самодопринос: мештани појединих села гласају да се одрекну дела својих зарада како би изградили водовод, канализацију, бициклистичке стазе... Колега Златко примећује да би улазак у центар града био атрактивнији ако би се уместо раскрснице са семафором поставио кружни ток а када би главна улица добила “коцку” и постала “зона спорог саобраћаја”. Чини се да домаћини умеју да слушају и уче, а општи је утисак да од Бачке Тополе могу да уче многе локалне заједнице у Војводини.
Роберт Чобан
