Реч је Дворцу грофа Грабовачког како кућу овде у Инђији називају. Овој богатој инђијској породици у национализацији после Другог светског рата остављен је само мали део куће да би њиховим потомцима у реституцији одузетио део био враћен па део породице Грабовачки и данас живи овде.
Стижемо до зграде Општинске управе чија је градња започета 1911. а завршена је 1914. уочи избијања Великог рата. Према првобитној намени, у згради је требало да буду Општинска управа, Среска управа и Срески Суд, али како је завршена у време Првог светског рата, служила је и за смештај рањеника. По завршетку рата 1918. у приземљу крила према хотелу и библиотеци биле су трговачке и занатске радње и пошта, а на спрату је била смештена Општинска управа.
Настављамо даље ка Римокатоличкој Цркви Светог Петра која се налази у истој улици са друге стране раскрснице. Црква посвећена апостолском предводнику Светом Петру из 1872. представља типски изведену грађевину у барокно-класицистичком маниру. Изнад улаза налази се хор са оргуљама. Зидови су обојени и украшени биљним орнаментима, а под је покривен двобојним плочицама. Главни олтар се састоји из три дела где Св. Петра као централну фигуру прате стојеће фигуре светитеља постављене са леве и десне стране.
Пред црквом је велики гвоздени крст на бетонском постаменту на којем се налази табла која каже да га је 1875. подигао Фрања Штихман а обновио 1997. жупник Стјепан Клаић. У дворишту иза цркве налази се бунар са дрвеном оплатом у савршено очуваном стању, али ван функције…
„Дала ми јабуку, црвену јабуку! А име слагала!”, певају два момка хит „Црвене јабуке” у пешачкој улици, тачно преко пута цркве и тако као улични свирачи доприносе урбаној атмосфери Инђије. Поред њих је једна „ајнфорт-капија” која вас води до Градске пијаце. У сваком месту поред музеја, галерија и цркава, обилазимо и пијаце и гробља, места највећих истина и најаутентичнијих прича. Среда је пијачни дан у Инђији. Бака продаје кисели купус, јаја и тестенину коју сама прави: „Ту сам више од 30 година, од 1991. кад смо избегли из Ђакова!” Смеје се и у њој за пијачном тезгом по мразу има више живота него у многим, више деценија млађим људима.
Српска православна црква у Инђији је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, саграђена је 1755. и представља репрезентативну барокну грађевину. Иконостас и икону на митрополијском трону сликао је непознати сликар 18. века, али је 1858. иконостас чишћен и обнављан, а иконе на митрополијском столу су пресликане 1923. Зидне слике радио је Немања Бркић 1954. Конзерваторско-рестаураторски радови обављани су на цркви 1979. када су уз звоник подигнуте две просторије за паљење свећа.
Други православни храм у Инђији посвећен је Светом цару Константину и царици Јелени. Његова градња започета је 2003. на простору обезбеђеном три године раније. Зидарски послови обављени су до 2005. године, док је столарија уграђена 2006. и 2007. када је кров покривен бакром. Иконостасну преграду израдио је Раде Савановић из Чуруга 2012, а осликао је Раде Сарић. Исти уметник живописао је унутрашње зидове цркве. Одслуживши Свету архијерејску литургију, на празник Цвети 1. априла 2007. Епископ сремски Василије одредио је у овој богомољи почетак редовних богослужења. Слава парохије је празник Светог цара Константина и царице Јелене (3. јун).
У Инђији се планира изградња још једне православне цркве која ће бити подигнута на месту некадашње ветеринарске станице коју је купила сремска епархија Српске православне цркве (СПЦ) за 4,25 милиона динара марта прошле године. Израдња цркве почеће када се реше имовинско-правни односи, а након тога следи рушење зграде некадашње ветеринарске станице и изградња цркве, која ће, према одлуци Сремског владике Василија, бити посвећена „преносу моштију Светог Саве”.
Сада смо пред Кућом Војновића која је изграђена 1873. а данас се у њој налази Галерија. Ово здање је репрезентативнији пример неокласицизма са краја 19. века у Инђији. Неколико месеци пре смрти, крајем 1974. Ђорђе Војновић је своју кућу поклонио општини Инђија, са свим уметничким предметима. Већ 1976. је кућа проглашена спомеником културе од значаја од стране Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица. Унутра се налази Галерија која је пре пар година адаптирана, вински подрум у којем је отворена прва винотека и спомен соба са намештајем из 19. века. Поред легата Ђорђа Војновнића у кући је и легат Николе Петковића.
Ђорђе Војновић (1888 — 1975) био је знаменити велепоседник који је у периоду између два светска рата дао значајан допринос развоју Инђије. Своју кућу је пред саму смрт дао на коришћење општини Инђија, а збирку од 6.000 књига је поклонио градској библиотеци.
Ђорђеви родитељи, Ђорђе и Љубица, дошли су у Инђију из Буђановаца почетком 19. века и ту купили око 300 јутара земље. Војновић се школовао у Сремским Карловцима, Осијеку и Бечу и био је ожењен Аницом Контић.
Око 20. новембра 1918. десетак дана после доласка српске војске у Инђију, код Ђорђа Војновића, угледног инђијског грађанина, дипломираног правника и велепоседника (Инђија 1887–1975), дошао је ђенералштабни пуковник са молбом да му Војновић да географску карту „Српска Војводина” коју је издао аустријски ђенералштаб у Бечу 1853. Ова карта била је потребна као документ српској делегацији на мировној конференцији у Паризу (Версај, 18.01 – 28.06.1919) ради решавања питања Војводине у склопу нове државе СХС.
О томе је Ђорђе Војновић у делу „Успомене из мог живота” записао следеће: „Када је Аустрија за време Мађарске буне 1848. била у великој невољи, створила је Српску Војводину и изабран је и први “српски војвода” Стеван Шупљикац. Иако је то учинила једино из разлога да придобије Србе у борби против Мађара, а после је укинута, Срби су се сада позивали на та призната права. Сам цар Фрања Јосип за цело време своје дуге владавине носио је титулу “српски војвода”. Док је Војводина још постојала, Аустрија је издала на немачком језику велику ђенералштабну карту ’Српска Војводина’. Карта је била велика око један квадратни метар, каширана на платну и врло добро очувана. Такву карту нисам ни пре ни после видео, ни чуо за њу. За време рата, ставио сам је међу књиге у мојој библиотеци и тако је сачувана.” Обрадован што може и најмање помоћи решавању будућности Војводине, Ђорђе Војновић је однео карту лично регенту Александру и предао му је као дар. Регент Александар Карађорђевић сачекао га је у Крсмановићевој палати на Теразијама: „Регент Александар примио ме је љубазно, захвалио ми се на карти, и после краћег разговора у којем ме је питао како је у Срему, јесмо ли ми Срби сада задовољни и како се осећају Немци у Инђији, аудијенција је била завршена.”
„Много година је прошло од тада, сада када пишем ове успомене волео бих да знам где се тај значајни и драгоцени докуменат данас налази и да ли још постоји. Ако игде још постоји таква карта, то ће бити првенствено у Бечу, у Војногеографском институту, који постоји од 1839. где је та карта и израђена”, написао је марта 1960. Ђорђе Војновић.
Као члан Соколског друштва из Инђије, један је од најзаслужнијих за изградњу Соколског дома 1938. године (данас зграда Културног центра). Градња је трајала три године и на њу је утрошено око 600.000 динара. Бавио се и превођењем са немачког и других страних језика. Објавио је превод књиге Хајнриха Харера „Седам година на Тибету: Мој живот на двору Далај Ламе” у издању Матице српске 1956. Умро је 1975. у Инђији, а сахрањен је на инђијском Старом српском гробљу. У Инђији данас делује и Завичајно друштво које носи име Ђорђа Војновића.
За крај посете овој вароши оставили смо обилазак инђијских гробља. На почетку обиласка присећамо се бизарне вести која као да је из текста неке нове верзије „Маратонаца” када су у марту 2021. лопови са улаза на гробље украли погребни комби за транспорт покојника...
У Инђији данас постоје три гробља - „Старо”, „Средње” и „Ново”. До 1945. у месту је постојало и римокатоличко гробље на којем су се сахрањивали пре свега Немци који су живели у месту а чинили су око 70% становништва. То гробље је сравњено са земљом и на његовом месту подигнуте су зграде. На „Средњем” гробљу налази се споменик на којем пише да су ту сахрањени посмрти остаци са Римокатоличког гробља у Инђији.
Спомен-обележје палим борцима и жртвама фашистичког терора града Инђије 1941-1945. првобитно је било постављено (1984) у холу библиотеке „Ђорђе Натошевић”, а сада се налази на гробљу. Наиме, већ 10. априла 1941. године војска Трећег рајха ушла је у Инђију и успоставила своју власт. Како је Срем припао Независној држави Хрватској и Инђија је формално била под овом квислиншком творевином. У току операција Црвене армије за ослобођење Балкана и средње Европе од нациста, партизани и совјетски војници 22. октобра 1944. ослобађају град. Тада заједно са нацистима бежи и већина домаћег немачког становништва.
Идејни пројекат спомен-обележја дао је Милош Војиновић, академски сликар-графичар из Инђије и просветни радник у основној школи „Петар Кочић” у Инђији. Израђено је од белог мермера и састоји се од постоља и спомен-обележја са уклесаним именима бораца и жртава фашистичког терора.
Роберт Чобан
