Све машине потребне за овај посао Ђурка је сместио у своје двориште у Карађорђевој улици 39 у Ердевику, а титулу шампиона квалитета на Новосадском сајму освојио је још 2013. године.
Још 1992. године почео сам да сејем конзумни сунцокрет и од њега правим уље. Читајући литературу дошао сам до уверења у нутритивну вредност ољуштеног печеног сунцокрета. Нисам ни слутио да ћу идеје из младости остварити на овај начин. Све што имам од машина од самог почетка мог рада, куповао сам једну по једну и прилагођавао се захтевима тржишта, вели Мирослав.
Уз помоћ пријатеља и сопственим трудом осмислио је машину за љуштење сунцокрета. Временом је повећавао димензије машина, а затим је 2004. године отворио радњу „Витастил” за производњу суво цеђеног уља од сунцокрета.
Данас сам задовољан резултатима свога рада. Више година ми је недостајала сировина, јер је тржиште захтевало све више оваквог уља. Зато сам почео да уговарам производњу сунцокрета, што и данас чиним. Пољопривреднике из околине снабдевам семеном хибрида новосадског Института за ратарство. Током пролећа и лета обилазимо парцеле и произвођачи се држе савета које им дајем. Држимо се новосадских сорти, а добили смо и узорке хибрида из Аргентине које ћемо проверити на Пољопривредном факултету, прича Мирослав Ђурка.
Како додаје, кооперанти на 120 катастарских јутара сеју и ситно, али и крупно конзумно семе.
Принос по јутру је око 18 метричких центи. Како се ситно не може љуштити, предајем га шидској уљари, измирујем обавезе према кооперантима, а крупни сунцокрет, као лепу и здраву сировину користим за љуштење, каже наш саговорник.
Куповином једне пресе из Немачке и две машине домаћег произвођача из Темерина, Мирослав је 2008. године ушао у озбиљнију производњу хладно цеђеног јестивог сункретовог уља. Имао је, истиче, лепу сарадњу са Технолошким факултетом у Новом Саду, а највећу помоћ му је пружила проф. др Екелка Димић.
Она је контролисала све моје производе, подучавала ме, тако да без ње не бих остварио овакав квалитет производа. И данас ми је стручни консултант, иако је у пензији. Све што смо радили, радили смо по строгим упутама науке, каже Ђурка.
За остварење моје идеје да мешањем зачина са лепо самлевеним ољуштеним језгром сунцокрета, било је неопходно издвојити најквалитетнија зрна, па сам увезао гравитациони сто из Кине, који је у стању да одвоји најбоља врхунска језгра, која се даље мељу у паштету у којој гарантовано нема ничег животињског порекла. У млевена језгра стављамо по мери зачине увезене из Немачке и проверене на Факултету. Реч је о миксу одабраних зачина, прошли смо све контроле и добили потврду да је паштета за употребу, појашњава Мирослав Ђурка.
У Срему нема много произвођача квалитетног хладно цеђеног уља, а и Ђурка за себе каже да је мали произвођач. Недавно је добио понуду да испоручи енормне количине свог уља у северну Африку, али морао је да је одбије, јер како каже, може да оствари квалитет, али не у траженим количинама. По искуству Мирослава Ђурке, боље је имати више малих машина, него једну великог капацитета. Наиме, у великој машини не може се пратити температура и због тога се губи на квалитету. Главни услов за добијање квалитетног уља је сува и здрава сировина – сунцокрет. Мирослав га чува у свом силосу капацитета између 24 и 27 вагона сунцокрета.
У поступку хладног цеђења остаје такозвана погача, коју овај произвођач продаје, јер се користи за сточну храну. У сезони Мирослав са још два запослена произведе и до 20.000 литара хладно цеђеног уља месечно, и 15. 000 паковања новог производа -паштете од сунцокрета.
У намазу преовладава витамин Е, који се на овај начин боље искористи, него грицкањем печеног сунцокрета. Тако се ова паштета практично јавља у улози чистача крвних судова и заштитника срца. У комбинацији са свежим парадајзом или неком другом салатом, добија се одличан здрав оброк.
У Ердевику је недавно био и технолог из Немачке, који је пробао паштету, дао јој одличну оцену и практично то показао дајући свом једногодишњем сину да једе. Мирослав није тражио партнера за ову пословну идеју и успео је да издржи финансијски до краја, односно, до изношења паштете на тржиште. Своје производе Ђурка пласира у Новом Саду, Београду, Сремској Митровици, Шиду и још неким градовима.
Д. Савичин
