Био је у младости опседнут сликарском палетом, певањем у црквеном хору, али се, и поред тога што су му предвиђали успешну музичку каријеру, определио за „даске које живот значе“. Круна његовог богатог опуса је Златна арена, за епизодну мушку улогу, коју је завреднео у Пули 1958. године, за прво филмско остварење, улогу Оп Јо, у филму Велимира Стојановића „Четири километра на сат“ и постао први Банаћанин са овом наградом. Филмска врата су му потом широм отворена, па је у његовој агенди уписано 15 филмских остварења. После 35 година од његове смрти и више од шест деценија, од добијања Златне арене, посвећујемо му омаж, у жељи да оживимо сећање на овог изузетног човека и уметника и нажалост једног од заборављених новобечејских великана.
Милорад Мајин, рођен је у Врањеву (данас део Новог Бечеја), 5. септембра 1906. од оца Јована и мајке Миланке, девојачко Стакић, из суседног Бечеја. Основну школу завршио је у месту рођења, да би потом (две године) похађао Препарандију (учитељску школу) у Сомбору, коју напушта са жељом да упише ликовну академију. По повратку у родно место у потпуности се посветио сликању, о чему сведочи и његов друг из младости, књижевник Богдан Чиплић, који је записао да су све собе у родитељској кући биле украшена његовим цртежима. У нади да ће уписати ликовну академију, Милорад одлази у Загреб где се годину дана припрема за пријемни испит, али му је то ипак остала само неостварена жеља.
Као и увек у таквим приликама, умешала се судбина... У Новом Бечеју је 1929. године гостовало десетак дана Градско повлашћено позориште из Ниша, чији су глумци становали у хотелу његовог стрица Славка Крке, који је у истом држао и новобечејски биоскоп. Била је то прилика да се Милорад дружи и боље упозна са глумцима. Када је нишка дружина напуштала Нови Бечеј у глумачком каравану био је и Милорад, који је са њима стигао у град на Нишави. Брзо је захваљујући свом гласу, дебитовао на сцени, али под презименом Мајић, које ће користити до краја живота.
Миљеник критике
Милорад Мајин је био популаран широј позоришној публици, али је имао и наклоност критичара. На гостовању у Великој Кикинди, после представе „Шокица“ у кикиндским новинама „Народна реч“ записано је: “Пријатно је било слушати красан и сонаран баритон г. Мајића, па нам је истинска жеља да га чујемо у комаду где има више певања”. После представе „Браћа Карамазови“, изведене у Крагујевцу, у „Одјеку Шумадије“, (15.11.1938) критичар пише: “Г. Мајић својим креирањем поверене улоге (Иван) стајао је изнад осталих квалитетом интерпретирања ове тешке психолошке роле”.
У Нишу се Милорад упознаје са глумицом Наталијом (Наташом) Нешовић, рођеном Београђанком, која ће му убрзо постати животна сапутница. У жељи да буду ближе родном крају, млади брачни пар 1931. напушта Ниш, са жељом да глумачку каријеру наставе у Новом Саду. Како је била летња пауза, успутна станица им је био Нови Бечеј, где су током лета организовали неколико занимљивих позоришних представа и неколико драмских вечери, што је забележено и у „Југословенском дневнику“, 31. јул 1931. године. Првих дана јесени и на почетку сезоне 1931/32, нашли се на списку су глумаца новосадског Српског народног позоришта. По окончању прве сезоне у СНП (31. августа 1932) родила им се ћерка (Дубравка Нешовић), што је утицало да привремено напусте Нови Сад, пређу у Београд код Наташиних родитеља и глумачку каријеру наставе у приватном позоришту Петра Милосављевића.
Убрзо се Милорад враћа у Нови Сад, али не у правом тренутку, пошто је СНП у великој финансијској кризи, па се прикључује Народном позоришту Дунавске бановине, где ће провести три сезоне и остварити велики број улога. После три године Мајић напушта Народно позориште Дунавске бановине и прикључује се београдским путујућим дружинама. Ратне године проводи у Новом Бечеју и Панчеву, где функционише Дунавско народно позориште. После ослобођења игра у Панчеву и у новоформираном Народном позоришту „Стерија“ у Вршцу. После Бања Луке, где се опробао и као редитељ („Покондирена тиква“), враћа се у Војводину и за две године (1951 -1953) у Народно позориште у Сомбору, остварио је двадесетак запажених рола и режирао представу „Улични свирачи“ Паула Шурека, у којој је наступио и као глумац. После Сомбора, ређали су се градови као на филмској траци, по трећи пут Панчево, затим Цетиње, Титоград (данас Подгорица), Ужице, да би каријеру окончао у Зеници, где је 1970. отишао у заслужену пензију. Наш познати театролог Боривоје С. Стојковић је о Милораду Мајићу записао и следеће: “Био врло добар драмски и карактерни глумац савременијег реалистичког смера и пријатан певач. Његова игра била је психолошки продубљена, ликови студиозно постављени и свестрано развијени, као људска бића, одмерен у глумачким изразима. Он је певао врло пријатним баритоном с већим гласовним и изражајним дијапазоном”.
Крајем педесетих година, Мајић се поред позоришта исказао и на филму. Дебитовао је у филму „Четири километра на сат“, улогом Оп Јо, за коју је добио Златну арену и тако заувек ушао у анале југословенског филма. Те 1958. године, у анкети београдског НИН-а био је међу десет најпопуларнијих југословенских глумаца. Поред нашег филмског спектакла „Козара“ играо је у још 14 филмова, као и у ТВ серији „Изданци из опаљеног грма“ (1972). Практично у пензији није много уживао, пошто је, 6. децембра 1974. у Београду, заувек напустио позоришну, филмску и животну сцену.
Стеван Давидовић
