Том приликом су, у присуству представника Јеврејске општине Зрењанин, Града Зрењанина и Средњобанатског управног округа, са Пешачког моста спуштени венци у Бегеј, а на пет места у граду су постављена споменобележја „Камен спотицања“, аутора Гунтера Демнига. Идеја је да мало издигнуте плочице с именима жртава фашизма натерају пролазника да спусти поглед и сети се њиховог страдања.
Обележја су постављена на пет места у Зрењанину. Она се налазе у улици Петра Драпшина 15, за породицу Елек, затим у улици Краља Александра Првог Карађорђевића 39, за породицу Екштајн, као и у Светосавској 31, за породицу Кунстлер. За породицу Ђарфаш, спомен- обележје је постављено на кеју 2. октобра 17. За јеврејску породицу Ивањи обележје је постављено у улици Краља Александра Првог Карађорђевића 47.
-Рекао бих нешто што можда не очекујете да чујете од мене овде у Зрењанину. Овог тренутка, јуче и сутра, нека деца се даве у мору, беже од некуд, из Сирије и Авганистана, негде далеко, као што је Јужноамериканцима била далеко Србија, Немачка и Европа. Сад ћете рећи, какве то има везе са нама. То је свет говорио и о Јеврејима. Ја овде сада мислим не само на себе, на моје родитеље, бабе и деде. Мислим на децу која се сада даве, у овом тренутку, док ми овде мислимо шта је некад било. Мислим на децу која никад неће добити камен спотицања. На њихову душу – поручио је окупљенима чувени књижевник и преводилац Иван Ивањи, који је рођен у Зрењанину.
У Малом салону Народног музеја отворена је изложба „Елекова фабрика – 110 година шећеране у Зрењанину“. Изложба приказује наслеђе врсног стручњака за гајење шећерне репе и њену прераду, чешког Јеврејина Виктора Елека, који је у Велики Бечкерек пристигао 1911. године.
Готово сви Јевреји из овог града, али и из срезова Српска Црња и Јаша Томић, њих више од 1.200, шлеповима су 18. августа 1941. депортовани у концентрациони логор Топовске Шупе у Београду. Одатле су неки од њих касније пребачени у логор Сајмиште. Претходно су фашистичке окупационе власти наредиле хапшење свих Јевреја и њихово смештање у затвор, у касарни у улици Краљице Марије, касније згради Пољопривредне школе. Тамо су се налазили под јаком стражом припадника СС јединица.
Јевреји су за Београд транспортовани у две групе. Прва група, у којој су, већином, била старија лица, кренула је око 8 часова, а друга око 12 часова. Транспортовани су пренатрпаним шлеповима, тако да је у њима било несносно, нарочито за старе и болесне. Осим тога, шлепови су били тако прегрејани да су многе особе губиле свест, док су неки већ током пловидбе умрли.
Након зрењанинског егзодуса, најмасовнијег у овом граду током ратног периода, нестала је цела јеврејска популација, јер највећи део припадника тог народа никада није изашао из логора смрти. У граду је остало свега 38 Јевреја, махом оних који су се крили или живели с лажним документима. Њихових рођака и потомака, као и потомака страдалих сународника, окупљених око Јеврејске општине, данас у Зрењанину живи нешто више од стотину.
Ж. Балабан
