- Ја се ту нисам опредељивао као што се данас многи опредељују. Рођен сам 1954. године (Клиња, Калиновик, БиХ), седам дана пре Ђурђевдана, па су већали какво модерно име да ми дају. Ту се умешала моја баба која је рекла да сам ја самим својим рођењем донео себи име, али у тој нешто архаичнијој варијанти. Многи ме питају да ли је то италијанско или можда дубровачко име, а ја зависно од расположења кажем да јест, што не би било. Што се презимена тиче, оно није из Црне Горе, као што се многи хвале како им је предак убио Турчина па побегао у недођију. Моји су из Жрвња из околине Љубиња, носили су презиме Паранос, а због чега су га мењали, то не бих знао, јер се нисам распитивао - каже Сладоје.
Анегдотски Сладоје прича о времену кад је кренуло трагање за сопственим идентитетом, па се састављали родослови-поприлично аматерски, сви су почели да тврде да воде порекло од Немањића.
- Кад је један мој рођак почео да пише наш родослов, запретио сам бацањем списа у Неретву, ако нађе да смо и ми од Немањића. Немој баш ни да смо од Бранковића, било је још властеле, али нису баш сви наши преци били славни. Било је ту и фукаре, али то нико не призна - каже Сладоје.
Животни пут водио га је на школовање у Сечњу, па студије социологије у Сарајеву, да би га рат вратио у Војводину.
- Школовање сам почео као ђак пешак прелазећи сваког дана, па и суботом, по осам километара у једном и толико у другом смеру. Да би мој старији брат Војо завршио гимназију, родитељи су школујући га продали и овце и краве и све остало што је могло донети новац, а када сам ја стигао за средњу школу као најбољи ученик, није било могућности да ме пошаљу било где. Тада је прискочила моја тетка Зора која је живела у Јаши Томићу у Банату. Она и њена браћа су за време рата били код мога оца, али она није имала обавезу да то враћа на било који начин. Захваљујући њој и теча Ђури, завршио сам гимназију. Сиромашна деца из Херцеговине која нису имала тетку, често нису имала ни школу. У мом животу, а и међу другим Херцеговцима, тетке су посебна институција. Толико милости, срдачности и поштовања је тешко наћи. Боравећи четири године код тетке и тече, нисам ни једног тренутка осетио да сам им терет - прича Сладоје.
Врло рано је, каже, смишљајући шаљиве песмице о догађајима у селу, добијао похвале и претње батинама и научио да поезија није баш тако безазлена ствар. Касније се та шаљива поезија преображавала и попримала елегијско расположење, попут Војислава Илића и резултирала преплитањем хуморног и елегијског, као преовлађујућег стила.
Прву песму „Јахач дуге” објавио је као ђак сечањске гимназије у часопису „Венац” из Горњег Милановца у октобру 1972. године. Обично песници не могу, или не желе, да издвоје неку своју песму као најбољу, али Сладоје не бежи од одговора:
- Кад ме негде притисну, обично рецитујем „Коњски пут”, песму коју многи читаоци знају напамет, а настала је негде 1985. године. Та се песма увек прими код публике и није опасно да некога пореде са коњем, јер коњ је интелигентна и племенита животиња. Друговао сам са коњима у детињству.
Завичај је, вели, опустео. Од шибља, трња и шуме, родној кући не може се прићи.
- Баш сам се пре двадесетак дана вратио из завичаја. Имам сестру у Калиновику и ићи ћу тамо док будем могао - каже Ђорђо Сладоје.
Тителска публика је са великом пажњом пратила његов наступ, на крају је почашћена његовом још необјављеном песмом „Тугованка за пругом Зрењанин- Сечањ- Вршац и оним краком што се одваја за Јашу Томић”, песма захвалности и сећања на гимназијске дане.
Много је награда наш саговорник добио - Змајеву, Дучићеву, Дисову, Жичку хрисовуљу, Кочићево перо....али највише га је, вели обрадовала награда са Мајских сусрета у Кикинди, коју је освојио још као гимназијалац 1973. године. Та је награда донела толико радости у сечањску гимназију, да је то данас просто незамисливо, прича Сладоје.
- Изненадила ме награда Бранко Ћопић која је основана 1992. године, а да ја за то нисам ни знао. Позвао ме Љубомир Симовић да ме обавести да сам добитник за поезију, а Милорад Данојлић за прозу..То је за мене било прворазредно изненађење и велика радост, јер сам тада био у избеглиштву у Врбасу - каже песник.
У Врбасу је радио као секретар Фестивала поезије младих и уредник часописа „Траг”, а затим у новосадском Културном центру до пензионисања. Од 2021. године главни је уредник Летописа Матице српске. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Друштва књижевника Војводине. Написао је двадесетак књига песама, међу којима „Дневник несанице” (1976.), „Велики пост” (1984.), „Плач Светог Саве” (1995.), „Далеко је Хиландар” (2000.), „Огледалце српско” (2003.), „Силазак у самоћу” (2015.), „Певач у магли” (2017.), „Одлагање одласка” (2019.)...
Текст и фото: Стево Диклић
