Ова ветрењача неће више бити културно добро јер физички не постоји већ више од три деценије. На месту где се налазила лепа ветрењача, на периферији села, остала је само хумка, да сведочи како је некад било.
Судбина ове ветрењаче не разликује се много од судбине многих млинова на ветар у Војводини. Запуштене, руиниране, девастиране…
Кишова ветрењача из Меленаца, која је заштићена 1962. године, продата је 1968. године Етнографском музеју у Београду „за потребе изградње етно парка у Београду, под Авалом”. Наравно, етно парк никад није саграђен, а ветрењача је остала да постоји само у папирима.
Ову ветрењачу не треба бркати са првом саграђеном на овим просторима, оном у Елемиру, коју је 1792. године саградио властелин Агоштон Киш. Властелин је, кажу приче, лечећи се у Холандији, видео како они мељу жито уз помоћ ветра и пожелео нешто такво и у Банату. Довео је холандске мајсторе који су за пола године направили чудо невиђено усред Елемира. Ни ова ветрењача више не постоји.
Бошњакова опстала
Покрајински завод за заштиту споменика културе комплетно је обновио Бошњакову ветрењачу 1971. године, али након више од три деценије некоришћења, објекат је претрпео знатна оштећења.
„Постојала је опасност од тоталног рушења, те се указала потреба за хитним конзерваторским радовима на санацији конструкције и рестаурацији оштећених делова. Зрењанински Завод је израдио пројектно-техничку документацију реконструкције и статичке санације, на основу које је Министарство културе доделило средства за радове. Они су извођени током 2007. године у две фазе”, објашњавају у Заводу за заштиту споменика културе и прецизирају да је првом фазом обухваћена санација темеља и зидова, а другом кровне конструкције и постављање новог кровног покривача од шиндре, чиме је спречено урушавање овог ретког примера народног градитељства.
Остале су нам сада две - Бошњакова у Меленцима, на путу према Башаиду, и она у Белом Блату, у кругу трскаре. За ту у Белом Блату је покренута процедура за заштиту пре можда и десетак година, али решење још није донето. Налази се у кругу приватног предузећа, без икаквог садржаја.
А од осам ветрењача, колико их је било у Меленцима, остала је сачувана само једна, која је од 1991. године под заштитом државе. Бошњакова ветрењача данас представља један од изузетно вредних симбола средњег Баната. Овај млин на ветар подигнут је 1899. године на периферији села, крај пута за Башаид. Зидан је у комбинацији опеке и ћерпича, у облику зарубљене купе, на којој је кров од шиндре. Кроз покретни кров некада је пролазила масивна осовина са крилима за хватање ветра, који је уједно био и погон за покретање механизма. Крила сада недостају, а дрвени механизам је у великој мери оштећен.
Унутрашњи простор је, како наводе у Заводу за заштиту споменика културе у Зрењанину, подељен на приземље, два спрата и поткровље, а повезан је унутрашњим степеништем. У таванском простору и горњем спрату налазила се конструкција, док су на првом спрату три пара камена за млевење жита. У приземљу је било исто толико сандука у које је олуцима доспевало брашно. Врло је слична ветрењачама у Чуругу и Белом Блату и представља редак пример некада многобројних објеката ове врсте.
Текст и фото: Ж. Балабан
