Сомбор, као слободни краљевски град, имао право и на свога џелата

Када су се сомборски милитари, односно граничари, одлучили да новцима откупе слободу од кметства од светле царице Марије Терезије, обашка им је припало право и да сами суде својим криминалцима.
1
Фото: Званично овлашћени јавни извршилац правде

Кад их већ осуде, ваљало је да им одреде и санкције, а сем „пржуна“ као у време садашње, тада, значи на самом размеђу 18. века уобичајене казне правне државе су биле и везивање на стуб срама, жигосање, чупање ноктију, растезање на точку, паљење на ломачи, вешање, одсецање русе главе с рамена. Све дивоталне мере, којих се данашњи правници, изузев оних у Сауди Арабији и осталим шеријатским легислативама, грозе. Повеља бечке императорке којом је Сомбор за огромне паре стекао статус слободног краљевског угарског града, предвиђала је и право те будуће стоне вароши Бач-Бодрошке жупаније, да суди преступницима ухваћеним у Сомбору те да сазида вешала и подигне стуб срама.

Свега четири месеца по стицању статуса слободног краљевског града, у Сомбору је 17. јуна 1749. склопљен уговор варошких власти с првим yелатом, извесним Јоханом Карлом Тишлером. Јошка је, између осталог, добио и титулу „министер иустициае видицативае“, дакле, јавни извршилац правде. За свој труд у кажњавању криминалу склоних суграђана и вагабунда са стране, одређена му је и плата од 50 форинти на годину, а за те новце морао је себи да обезбеди и „алат“, без којег нема yелатског заната. Хер Тишлер је тако морао у свом торбаку да има увек спремне клинове, клешта, мач и остали „ситни алат“, док је на вароши сомборској било да му обезбеди коња, ланце, точак и вешала. Како би се модерни послодавци изразили, госн yелат је имао и „стимулацију“, односно право на дневницу од једне и по форинте, ваљда у дане док је „радио“, а и свако од његових „умећа“ било је посебно плаћано. Тако је сомборски yелат локалне лопурде, курвише и сецикесе жигосао као марву за шест форинти, јал’ по персони, јал’ по жигу, не зна се, док је исту суму новца добијао и за шибање на стубу срама или спаљивање на ломачи. Наспрам труда и надница, па је Тишлер тек упола мање добијао за одсецање руке, стезање клештима, стављање на точак и распињање.

Колико је тај „мали привредник“ у потоњим годинама, захваљујући свом труду зарађивао, остало је запретено у мраку тадашње мрачне свакодневице, али је зато и дан-данас у сомборском Архиву сачуван документ који одсликава једну од правосудних егзекуција неко пола века касније. Наиме, кад су градски пандури 5. децембра 1819. у једном јендеку пронашли Антуна Корића избоденог и закланог, свирепи злочин је уздрмао ианче мирну варош. Као починоци тог монструозног злочина окривљени су Антунова удова и месарски помоћник Јован Тамашковић. Истрага, уз примену тад уобичајених мера као што је мучење, непобитно је утврдила да су сладострасници и љубавници починили то злодело не би ли уклонили и последњу препреку мултиконфесионалном швалерају. Суд није имао милости и изрекао им је смртне пресуде, које је, након жалбе, усвојила и Краљевска табла у Будиму, тада крајња судска инстанца.

Фото: Пресуде су одзвањале и варошким тргом

Самртни час био им одређен за 2. јануар 1821. То јутро је торањ Градске куће, Старог магистарата, „овенчала“ извешена црвена застава, а од раног јутра пред њом су се скупљали знатижељници жедни правде. Градски подбележник Давид Коњовић у Магистарту јавно чита пресуду, након које прелама два у црно офарбана штапа и баца их пред ноге несрећном месарском помоћнику. Осуђенима се даје да у поверљивом разговору са свештеницима проведу неко време на „белом хлебу“, да би након исповедања били у саоницама, са све православним и католичким свештеником, одвезени на узвишење званој „Каранкорија“ на ободу града.

Фото: Главни сокак старог Раванграда

Саонице је пратило шест ћесарских коњаника с исуканим сабљама, док се иза њих вукла маса знатижељног света. Целу процесију је пратио ехо такозваних самртничких звона са свих сомборских храмова и самим тим појачавао језиви призвук целог догађаја. На самом стратишту, које се данас налази крај такозваног Малог католичког гробља, тужилац варошки Јован Амброзић још једном чита пресуду сомборског суда, али и врховне судске власти, да би yелат, за опомену другима, театрално неколико пута замахнуо великим мачем, гадаром, изнад глава несрећних љубавника. Након симболичне опомене окупљеној светини, жељној туђе крви, yелат „одрађује“ ону својих форинту и по, и с два вешта ударца одрубљује главе и дан-данас неименованој прељубници (познатој само као „удова Антуна Корића“) и чемерном месарском помоћнику Јовану Тамашковићу. Све до тада егзалтирана, маса света у тишини се разилази, испотиха хвалећи „мајсторију“ варошког yелата, али и праведност ћесарског и локалног суда.

Од тог доба много се променило и у Сомбору, али и у европском правосуђу, само што је једна константа остала: ни тада погубљеним злочинцима, баш као ни данас, не зна се гробно место.

 Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.1952
Најновије вести