Ко хоће да се кревељи на, што ономад рече Радован Трећи, телевизијским пријемницима наших малих ТВ екрана, нек’ му је алал, али биће да је проблем ове земље и њене економске крвне слике у томе што ће звона и прапорци увек бити у предности над књигама, па ни остварени сан сомборског ветеринара Ладислава Папа да се бави рибарством, неће наићи на раздрагани телевотинг нашег ТВ популуса.
А у послу ветеринарском, за који је морао добро да загреје школске клупе, Ладислав је био цео живот, напустио га тек чемерних, не поменуле се, деведесетих, добу хиперинфлације и ратова, кад је дао отказ на место управника фарме Пољопривредног предузећа „Алекса Шантић” у истоименом селу крај Сомбора и преузео очев, пекарски посао, а тек по пензионисању посветио се рибарству. Слатководном.
– Нешто раније смо купили слатине у Обзиру, салашком насељу на путу ка Суботици, а од пре десетак година ту су и рибњаци на неких 16 хектара – објашњава Ладислав, уз „оправдање” да је породични посао који је зачео његов отац још 1954, сад на плећима његове супруге Весне.
– Цео сам живот везан уз зоологију и природу, а, искрено, пекарством сам се бавио више из нужде и да не разочарам оца, који се тих деведесетих разболео, да не замре оно што је он створио. Имали смо пре неколико пекара, добро радимо и данас, направили смо име, али мене ово привлачи – снебива се, као да се правда, Лацика, док надзире екипу „својих” рибара који повлаче мрежу с уловом из једног од језера.
Извукли су, испоставило се, десетак тона укусног шарана голаћа, омиљеног код правих домаћица, рибе која на себи има тек један низ крљушти, па се далеко лакше чисти пре кувања или печења, шта је коме драго.
– Достигли смо ниво полуинтензивне производње двогодишњег шарана, мада смо на једном од језера успели да достигнемо и десет тона по хектару, што је просек који постижу шампиони у тој врсти производње, Израелци – одмах ће са стручним диваном Ладислав.
– Водом се снабдевамо из бунара, што смањује могућност оболевања рибе, а слатинасто земљиште на којем су ископани рибњаци, сем што мање губи воду, доприноси и бољем квалитету рибе – има разлога за понос квалитетом своје „робе” Пап, кога, као и остале српске колеге, мучи проблем пласмана у условима пандемије.
– Било је то очекивано јер је традиција у нашој земљи да се риба једе обично за верске празнике, у време постова, кад се окупљају породице и пријатељи, а пошто је то све „на чекању”, тако је и на тржишту. Једноставно, продаја је замрзла – јада се, не без очигледног разлога, Ладислав, који и поред свих недаћа у послу, али и немалих година живота, има планова за проширење својих рибњака. – Могли бисмо се проширити, имамо још земље око рибњака, али није момент, нек ова пошаст прође, па ћемо видети како даље.
Као и друге гране пољопривреде, и рибарство, према којем се држава маћехински односи, „болује” од мањка радне снаге, поготово јер је посао кампањски. Док шаран стасава за трпезу, бригу о рибњаку, осим Ладислава, воде један радник и ноћни чувар, те Папов нећак, али сезона излова, кад је потребно знатно више вредних људи спремних да уђу до груди у ледену воду, изазов је, а газду, приде, мучи проблем наследника на „терену”.
– Ћерка ми је диломирани филолог, преводилац, па се уздам у нећака, да ће наставити овај посао, али, тешко је рибар бити!
Као сваког рибара, и Ладислава не заобилазе болести риба, вирозе, које светском рибарству наносе огромне штете протеклих неколико година, и мада он језера пуни вода из бунара, преноснике не може да заустави.
– То је немогуће зауставити јер бројне птице, корморани, галебови и лабудови, лете од једног до другог рибњака и на перју преносе вирусе. По најновијим информацијама, наука је на прагу да смисли ефикасну вакцину и против тих вируса с којима смо се ми, рибари, суочили знатно пре него што се цео свет „закључао” због хуманог коронавируса, али, ко зна кад ћемо изаћи на зелену грану – вајка се Ладислав, прекидајући на тренутак разговор да би се телефоном договорио о већој пошиљци намењеној традиционалним купцима из централне Србије.
– Има разлике у навикама и гастрономији Војводине и централне Србије. Војвођани траже шарана који не прелази два и по – три кила, што је идеална тежина за рибљи паприкаш, али људи у Београду и испод Саве и Дунава у време поста траже нешто веће примерке, које суше као шунку па онда пеку у рерни или на роштиљу. Све је индивидуално, али како год да спремиш доброг шарана, неће да се баци – смеје се Ладислав, и већ трчи на крај једног од језера да би радницима помогао да изваде богати улов.
Милић Миљеновић
