У необичној чарди Ђуле Хорвата: Извол’те сести у седло

Живот често пише чудне приче, игра се судбином људи, а ко има мало више среће у том ходу по земљином шару доживи и да оствари већину својих снова, па је тако и Ђула Хорват досањао на јави да се, након пензионисања, врати у Телечку.
с
Фото: М.Миљеновић/Ђула Хорват -новинар, преводилац...постао бирташ

А Телечка је на израубованом путу од Сомбора до Бачке Тополе, оправдано проглашеном за најлошију саобраћајницу Србије, где је одрастао и научио прва слова. Али као и сваки паметан човек, није дошао у омалено село да би крцкао пензију и „гледао у пупак“, већ је спремајући се за тај трен још пре десетак година са својом, нажалост недавно преминулом супругом, купио некад гласовиту, а тад потпуно оронулу чарду „Паприка“ и од ње створио једну од најнеобичнијих угоститељских објеката у Србији.

- Рођен сам у Бачкој Тополи, али одрастао у Телечкој, завршио гимназију у Сомбору, правни факултет у Новом Саду и неко време радио и у Телевизији Нови Сад - прича негдањи колега Ђула, којег је живот након 1988. одвео у Будимпешту, где је провео највећи део радног века. - Супруга је неко време остала са наша два сина у Новом Саду, ту је рођена, па ми се касније придружила. Неко време сам био и преводилац у нашој амбасади, после адвокат, па консултант за страна улагања и ево сад угоститељ - смеје се Ђула, док седимо на, ранојесењим сунцем обасјаној, тераси чарде. Не само да саобраћај на забаченост саме Телечке не смета ове године отвореној чарди да добро послује, већ често звоне телефони не би ли се на време резервисало место у локалу, где је све необично.

Паорски је ово крај, живи од пољопривреде на тзв. Телечкој греди, лесној заравни, најпогоднијег за узгој паприке, која свој пут проналази до светских трпеза захваљујући вредним и упорним мештанима. Већину својих производа пласирају у ЕУ, па је нормално да се не стиде свог порекла и живота. Тако столови у чарди за постоља имају једноредне и дворедне плугове, шпартаче, чак су и улазна врата направљена су од страница паорских кола са ручно кованим оковом, док изнад улаза сенку прави елеватор којим се кадгод кукуруз „подизао“ на таване и у чардаке, попут оног који се шепури позади чарде и чека да буде преправљен у сеницу, коју би љубитељи страних израза назвали и салетла.

Фото: М.Миљеновић/Паорски дух сачуван у енетријеру

За оне који сврате тек на пиће и чашицу разговора, ту је и сто са столицама којима су седални делови заправо коњска седла, а ако желе да обаве озбиљнији и дискретан разговор, могу да седну за мини шанк, некадашњу сејачицу коју су вукли коњи и у чијем се спремишту за семе хлади пиво, па гости могу и сами да се послуже, не чекајући младе конобаре. Чарда има и свој вински подрум, где весело друштво може да ужива у добром пићу и јелу, али и „живој“ музици, која је, по обичајима овог краја, интернационална.


Кафанска храна и за невољнике

Осим што је једном броју младих омогућио да раде и остану у завичају, узгред учећи од искусног ресторатера као што је госпођа Сабо, на њену иницијативу је од отварања чарде осмислио и хуманитарну мисију свог оствареног сна. Наиме, како се нешто, поготово куваних јела, спрема унапред и то доста, у договору са Месном заједницом и сомборским Центром за социјални рад, кад у време ручка, особље чарде разнесе двадесетак топлих и укусних оброка по селу житељима који су допали у невољу. Јер, добро се добрим враћа.


- Музика је за свачији укус јер су нам такви и гости. Свира се и српска и мађарска и буњевачка музика, па како сам одрастао у Телечкој не гледајући ко је ко и шта по националности, таква правила важе и данас у чарди - сведочи Ђула и показује, можда, и најнеобичнији садржај његовог јединственог угоститељског подухвата, омалену капелу. - Не знам одакле ми идеја, једноставно сам решио да од старог купатила направим један кутак за путнике који желе да се осаме, помоле или тек контемплирају у миру - вели Ђула док показује капелицу која има два заштитника путника и то Светог Николу, којег поштују православци, и Светог Кристофера, за путнике римокатолике. - Знам да је то неком необично, у шалу ми је и наш жупник рекао да бисмо могли и мису ту да одржимо, али, ето, то ми је била жеља коју сам остварио - не оправдава се већ објашњава домаћин показујући иконе заштитника путника којих овде не мањка.

Фото: М.Миљеновић/Кулинарско знање Корнелија Сабо донела са Балатона

- Један од мотива ми је био и да се одужим селу, гдее сам одрастао, па ми је драго да су овде нашли сталан посао и млади људи, који не морају да напуштају Телечку не би ли формирали и подизали своје породице - каже Ђула, којем је десна рука у овом прегнућу његова пријатељица Корнелиа Сабо, чија је животна прича ништа мање занимљива. - Она је задужена за кухињу, док сам ја спољни момак и засад све функционише беспрекорно - не скида осмех са лица Ђула, док нам преводи животопис Корнелие, по образовању учитељице, која се већ 32 године потпуно оправдано поноси угледним рестораном и посластичарницом-пицеријом приде на обали Балатонског језера, у туристичком бисеру Шиофоку.

- Преносим своје знање о угоститељству и кулинарству младим људима који раде код нас, али волим да запевам и са гостима јер се овдашњи људи разликују од земљака у Мађарској по томе што су далеко веселији и склонији песми и плесу - један је од мотива који је Корнелиу навео да се упусти у пословну авантуру са својим пријатељем. - Будем по неколико дана овде и на Балатону, па ниједан посао не трпи - вели Корнелија, којој је осмех једна од заједничких особина са пословним партнером Ђулом.

Додаје да је мени за чарду у Србији унеколико измењен због гастрономских навика овдашњих гостију, али су десерти чувене оригиналне мађарске посластице којима нема на свету равних.

Милић Миљеновић

EUR/RSD 117.5777
Најновије вести