Бриони: Шарм мешавине аустроугарског и социјалистичког шмека

Стихови Оливерове „Цесарице“ допиру са терасе хотела „Нептун“ са друге стране луке на Великом Бриону.
brijuni
Фото: Youtube Printscreen

Моја соба у хотелу „Кармен“ – нема клима уређај, али има један од најбољих погледа на Медитерану. Хотел је 1913. саградио Паул Купелвајзер, аустоугарски индустријалац који је 1893. купио цео архипелаг са планом да на њему развија туризам.

Купелвајзер, чији гроб сам пронашао возећи се бициком по унутрашњости острва – приступио је реализацији свог плана веома озбиљно. У врло кратком року обављено је прво крчење и чишћење густе макије, садња разног дрвећа и први грађевински радови. Први енергетски објекат је била ветрењача (црпила воду, покретала моторе за расхладне уређаје, служила за дробљење камена итд.), а затим је постављен агрегат. Први гости, додуше у скромним смештајним условима, били су на Брионима већ 1896. године. Да би сузбио маларију, Купелвајзер се обраћа се чувеном бактериологу Роберту Коху и овај прво шаље своје сараднике, а затим и сам долази на Брионе. Према њиховим упутствима затрпане су све баре и локве, легла комарца – преносника маларије, а болесници су лечени кинином. Већ након једне године није било новооболелих.

Фото: Youtube Printscreen

После тог успеха почиње градња већих хотелских објеката и до 1913. године изграђена су четири хотела, с укупно 320 соба, и десетак вила. Још 1908. доведена је и вода с копна. Градњу хотела пратили су и остали садржаји: пристаниште, пошта, педесетак километара путева и стаза, купалиште са 180 кабина, затворени базен с топлом морском водом, касино, ергела и низ различитих спортских терена, међу којима нешто касније и највеће игралиште за голф у Европи (18 рупа и 5850 метара стаза)…

У “Кући за чамце”, сецесијској лепотици која је сачувана у луци, некада је радио локални лекар а данас се налази мали музеј који сведочи да су у то време међу гостима Бриона били : румунски краљ Михајло, сликар Густав Климт, проналазач Гуљелмо Маркони, надвојвода Франц Фердинанд, књижевници Џемс Џојс и Томас Ман, композитор Рихард Штраус…

Први светски рат прекида ову узлазну линију, а после рата Бриони су, заједно с Истром, припојени Италији, али су и даље у власништву породице Купелвајзер. У Италији је туристичка конкуренција била јача, па Бриони све теже послују а крах берзе 1929. довео је до банкротства Карла Купелвајзера (Пауловог сина) и самоубиства наредне године. Године 1936. након званичног стечаја, архипелаг прелази у надлежност Министарства финансија Италије. Мало затим Италија се одлучује на знатнија улагања (уводи се и свакодневна директна хидроавионска веза до Бриона). Али убирање плодова улагања прекида нова светска катастрофа. Уместо богате аристократије хотелским ходницима ускоро промичу само морнарички официри. Уочи самога краја рата Бриони су неколико пута бомбардовани од стране савезника, а највеће разарање доживели су 25. априла 1945, када су срушена два хотела, део обале и многе куће.

Фото: Youtube Printscreen

Недуго после рата, 1947. први пут на Брионе ступа нога Јосипа Броза Тита и то ће одредити нову историју архипелага, још спектакуларнију од оне из сецесијске епохе. Бриони су 1949. одређени за Титову резиденцију на мору. Ратне рушевине су уклоњене, а постепено је обновљена и проширена инфраструктура (комуникације, водовод), реновиране су хотелске зграде и обогаћен парковски инвентар...

Тридесет година Бриони су били амбијент у којем је Тито проводио део свога радног и слободног времена. Он је овде као домаћин и државник примио 53 шефа држава и партија, још више премијера, министара или делегација страних држава. Од Краљице Елизабете II преко Гадафија, Хрушчова и Горбачова до етиопског цара Хајле Селасија. Од Елизабет Тејлор и Ричарда Бартона преко Софије Лорен до Ђине Лолобриђиде. Цела планета је током тих тридесет година, посебно последњу деценију пред Титову смрт – долазила “на ноге” првом човеку Југославије. Овој епохи посвећена је и изложба “Тито на Бријунима” након које једино што може човек да закључи је како све државе настале распадом Југославије у наредних хиљаду година неће успети да остваре ни делић међународног угледа и престижа који је Тито обезбедио СФРЈ тих година. Испред музеја паркиран је и 5.6 метара дуг Титов “Eldorado Cadilac” из 1953.

Повод за мој долазак на Брионе другу годину заредом био је сада већ чувени фестивал “Ulysses” који већ 18 година организују уметнички и брачни пар Ленка Удовички и Раде Шербеџија под организаторском палицом маестралног, готово четиридеценијског управника загребачког “Керемпуха” – Душка Љуштине. Мало људи знам да личе на Душка. Његове организаторске способности помешане са изванредном социјалном интелигенцијом – условиле су да ова мала “Личка комуна” на Брионима постане један од најуспешнијих и најдуговечнијих регионалних позоришних фестивала покренутих у транзиционом периоду.

Бриони су национални парк и сви објекти на њему су у власништву државе што има бројне негативне али и неколико изванредних позитивних ефеката. На острву нема аутомобила, све је некако као замрзнуто у времену, као да сте у некој 1983. години, на тераси за време доручка хотелски пијаниста свира класичне мелодије, нема локала са гласном музиком, нема “пијаних Енглеза” и “бахатих Руса” као другде широм Јадрана, само неки фин свет, међу њима и неколицина Београђана. Биљана Србљановић ми каже да на острво долази већ годинама јер јој изоловани Бриони пружају савршен мир за писање. У мојој соби интернета има на тераси, а повремено можеш и да га “украдеш” са неке од јахти које су укотвљене пар метара даље.

Фото: Youtube Printscreen

На терасу “Ulysses”-а долазим буквално киднапован од стране Љуштине млађег, Тодорића млађег и Ивана Буразина који моју жељу да се наспавам након сјајне представе “Бакхе” Загребачког казалишта младих, нису сматрали вредном било какве полемике. Како је ово било последње играње ове представе на тврђави Минор на острву Мали Брион – био је то повод за мало славље. Душко је довео двоје хармоникаша са копна и почело је наручивање песама “од Ђердапа па до Јадрана”. Млади Иван Тодорић, син некада најмоћнијег Хрвата, са супругом Милицом сваке године је гост на “Ulysses”-у. Иако више нису спонзори фестивала, Душко Љуштина је у оном малом проценту људи који у таквим ситуацијама не брише људе из мобилног телефона што се у случају некадашњег власника “Агрокора” и свим сличним ситуацијама у нашем региону – дешава готово по правилу. Љуштину ћете видети како лично контролише улазнице на пристану у Фажани одакле публика креће на Мали Брион, а сат времена касније – како седи у друштву славне Ванесе Редгрејв…

Наручивање песама је предводила маестрална хрватска глумица Ксенија Маринковић, публици у Србији позната по улогама у филмовима “Устав Републике Хрватске” и “Нека остане међу нама”. Раде је ту, углавном наслоњен на шанк, понекад запева – следеће недеље и он ће глумити јер је неколико дана на репертоару његов чувени “Краљ Лир” који се овде игра од прве године фестивала. Прошле године био сам фасциниран како Раде у 72 години низ стрме степенице Минора на леђима носи своју кћерку глумицу Луцију Шербеџију. Отац му је доживео 104. Лички гени, неуништиви, жена ми је Личанка па знам.

На тој магичној тераси “Ulysses”-а годинама уназад цело лето седе људи из глумачког, медијског и привредног естаблишмента Хрватске и целог региона. Све је на тој тераси непретенциозно, помало дерутно али са шармом који доноси необична мешавина аустроугарског и социјалистичког шмека, као директна последица чињенице да су Купелвајзерових 20 и Титових  30 година на Брионима – две “la belle epoque” архипелага. Све пре, после и између, није имало тај сјај. Ако узмете бицикл и упутите се у вожњу острвом видећете да је на њему много више историје него што се то чини на први поглед – од отисака стопала диносауруса у камену на северној обали Великог Бриона, преко остатака магичне Римске виле до Коховог пута…

Роберт Чобан

EUR/RSD 117.5291
Најновије вести