Увидевши да Дунав има потенцијал за тај спорт, али да на домаћем тржишту, па ни балканском, нема ниједног произвођача који би купцима понудио ручно рађене кануе, он је одлучио да сам започне бизнис од којег би у будућности волео и могао да зарађује. Иако му је план да годишње прода између 20 и 30 кануа, бизнис још увек није кренуо онако како би он желео, али, како каже, има довољно воље и енергије па од своје идеје не одустаје.
– Ушао сам у све то да бих покренуо производњу, с тим што сам свестан тога да немам капитала да то одмах заживи, већ ће морати да иде успореним током – прича Ћирић. – Да сам производњу започео серијом од 50 комада у хали и са запосленим радницима, кануи би већ сада били на тржишту у Бугарској, Румунији, Хрватској, Мађарској..., не бих се ослањао само на српско тржиште. Ово тржиште познаје кану, али, нажалост, по облицима и технологији производње из шездесетих година прошлог века, а ја сам желео да направим нешто што је данас сасвим нормално и на светском нивоу. Да га направим онако како га праве Канађани или Немци. За производњу кануа није потребна машина која кошта 300.000 или 500.000 евра, већ руке и стрпљив занатски рад.
Због тржишта којем је намењен, модел кануа који је направио у зеленој, жутој и црвеној боји, Ћира је назвао симболично „балканика 475”. У производњи је примењивао постојећа решења која се користе у целом свету па, како каже, тај модел није оригинално његова замисао.
– Узор за модел био ми је најпродаванији кану на свету – канадски „проспектор”, који је по конструкцији и пловним особинама присутан на тржишту већ више од 100 година – казао је Александар Ћирић. – Раширио сам га и продужио за око три-четири центиметра и мало му прилагодио „шпицеве”, али му нисам урадио ниједну битну промену. Додуше, због ауторских права сам га мало изменио. Корито кануа сам правио од полиестерске смоле и стакленог платна, који се користи у авионској индустрији и бродоградњи. Укрутио сам дно тзв. сендвич технологијом, ПВЦ пеном, која је учврстила комплетан кану. Горњи део кануа скројен је од јасена и заштићен премазом од тиковог уља и лака на воденој бази па лако одолева спољним утицајима.
Цена његовог кануа је 850 евра, а када би га пласирао на немачко тржиште, Ћира је сигуран у то да га, због начина израде и материјала, не би продавао за мање од 1.300-1.400 евра. Осим производње кануа, Александар је почео да креира и рекреативни кајак, чија је израда ових дана у завршној фази. Како нам је објаснио, калуп кајака је направљен, а сад се чека његова дорада и тестирање на води. То ће, објашњава Ћира, бити први пут да се на нашем тржишту појави рекреативни кајак, који је у свету све популарнији, па верује да ће успети да доживи и продор на балканско тржиште.
Осим производње кануа и кајака, Ћирић их и рентира у оквиру туристичке понуде „Дунавски рафтинг”, те нуди веслачке обуке свим посетиоцима, али и мештанима Новог Сада.
В. Бијелић
