-Разговор је био веома конструктиван. Посаветовао сам га да са Факултета техничких наука узме једну групу инжењера која би водила припрему и истражне радове за нови мост који треба да буде повезан са Фрушкогорским коридором. Све то мора добро и детаљно да се испита, јер постоји потенцијално клизиште са сремске стране. Такође, мислим да би требало да се формира и једна група која ће водити надзор над кинеском компанијом која ће изводити радове. Мост који се гради биће сличан Мосту слободе, само ће уместо два пилона имати три са косим ужадима. И актуелна градска власт се сада, као и ми пре 50-ак година, суочава са несувислим коментарима једне групе људи која сматра да је нови мост непотребан. Међутим, Нови Сад има урбанистички план који је трасиран пре неколико деценија. Још тада су јасно дефинисани просторни планови града и њихова намена – истиче он.
Бајић, који је радио у Урбису и Покрајинском извршном већу, а остао упамћен као човек који је издао употребну дозволу за “кичму” Новог Сада – Мост слободе, за портал НС уживо присетио се и како је тада текла градња моста и направио паралелу са данашњим временом.
-То је процес који је трајао 3-4 године. Испитивали смо корито Дунава, падине, опасност од потенцијалног клизишта. Када је то завршено, расписан је конкурс за идејно решење. Јавили су се предузеће “Мостоградња” и чувени професор Никола Хајдин са Грађевинског факултета, који је послао своје решење по угледу на два моста кога су градили Немци у Дуисбургу и Дизелдорфу. Потом смо професор Хајдин и ја отишли у Немачку као би и видели те мостове. Формирана је Комисија са задатком да одабере решње, и победио је Хајдинов предлог. Пројекат је радио Институт “Кирило Савић”, објављена је међународна лицитација за градњу на коју се пријавило 14 фирми, али је на крају “Мостоградња” узела кооперанте из Мађарске који су били 27 одсто јефитинији. Хајдин је инсиситирао да распон између стубова буде већи за два метра него код Немаца, па је наш мост ушао у Гинисову књигу рекорда – присећа се Бајић.
Он каже да је и тада било отпора према грађењу моста од стране људи који су кочничари развоја града.
-Било је то 1976. године. Није ишло лагано, било је отпора. Знате, увек ће се наћи неко ко је неук, али сматра да треба да коментарише са пуним правом. У намери да га омаловаже, називали су га “викендашки” мост, а данас је то кичма града – каже Бајић.
Наш саговорник подсећа да је у време када је грађан први новосадски булевар, Булевар Маршала Тита (садашњи Булевар Михајла Пупина) било људи који су се питали зашто нам је то потребно.
-Несхватљиво, али и за тај булевар смо имали велики отпор. Данас Нови Сад само у булеварима има око 20 километара! Наши стручњаци из урбанизма су озбиљни професионалци. Не може њих да надгласа једна групица људи који се воде ситним, баналним и себичним разлозима – каже Бајић, човек који је 40 година провео на изградњи свог града и додаје:
-Након Другог светског рата, Нови Сад није имао ниједну асфалтирану улицу! Није имао ни водовод, ни канализацију, топлификацију… Био је паланка коју су називали конални болесник. Први градоначелник Тодор Јовановић имао је одличан план – отишао је на Грађевински и Архитектонски факултет и договорио са деканима да му у Нови Сад пошаљу 10 брачних парова архитеката, грађевинских инжењера и хидроинжењера. Тако је формиран Урбанистичко-пројектни биро у Новом Саду и почела да се отварају грађевинска предузећа. У то време смо годишње градили између 2.500 и 3.000 станова – присећа се Бајић.
