НОВИ САД НЕКАД И САД Салајка: Колевка бећара и истинских патриота

У недавној беседи приликом свечаног отварања традиционалних манифестација “Салајчки доручак” и “Културна Салајка”, домаћица програма Сара Новаковић нагласила је да у Салајки живе “живахни, весели и дрчни људи, који не дају на себе, бећари који никоме не желе да повлађују и не признају да је неко бољи од њих, а када устреба, онда исказују истински патриотизам.”
Salajka  Foto:Dnevnik.rs/ B. Lučić
Фото: Салајка  Фото:Дневник.рс/ Б. Лучић

О томе, уосталом, сведочи и споменик палим Салајчанима, антифашистима, који у време Другог светског рата нису желели да погну главу пред окупатором. У Енциклопедији Новог Сада  Душана Попова наводи се да “још у време Аустроугарске, када би избио неки инцидент, ниједан жандар није се усуђивао да сам оде у Салајку”.

Од 1770. године помиње се овај део града, деценијама оивичен Темеринском и Кисачком улицом, односно Каналом ДТД. У више наврата насељаван крај, име је добио по жупанији  Зала или Сала која се налазила на територији данашње Мађарске, а из које су, бежући од унијаћења, на ово поднебље стигли махом Срби, као и нешто касније, када су у другом таласу пристизали из Ердеља.

Обимнија изградња кућа у Салајки почела је крајем 19. века, после завршетка градње Канала 1875.године (тада Фрање Јосифа) који је 1918. добио име по Краљу Александру Првом, а омогућио је бржи одвод сувишне воде из често плављеног подручја.

Фото: Салајка  Фото:Дневник.рс/ Б. Лучић

Некада је ово био сточарски крај, а врсно “Дневниково” перо, сада већ на жалост почивши Лазар Зиле Бојановић, у једној од својих чувених приповетки о Салајци, забележио је да су Салајчани, у време електрификације њиховог краја, ишли воловским запрегама чак до Ковиља и оданде довлачили бандере. Ипак, плавни терен учинио је да се становништво временом преоријентише на ратарство, повртарство и баштованство. Уосталом, пажљиви хроничари овог краја забележили су да је у Салајки временом регистровано 180 различитих занимања, од оних најстаријих попут коларског, ковачког, ћурчијског, увек актуелног пекарског, па све до данашњих модерних звања.


Осмолетка од 105 лета

Хемијско-технолошка школа која се у Салајки налази тик поред терена ФК Славија, изграђена је 1961. године, а данас носи назив Средња техничка школа “Павле Савић”. Када стасају за први разуред, мали Салајчани похађају ОШ “Вук Караџић”, која је прошле године, на Малу госпојину, обележила вредан јубилеј - 105 година рада. Реч је о васпитно-образовним установама којима се Салајка поноси.


Салајка је нарочито насељена и изграђена у периоду између 1930. и почетка Другог светског рата, када су грађене “куће на фронт”, при чему је знатно измењен паорски изглед насеља, забележио је врсни хроничар Салајке, Бранимир Јовановић.

Ипак, кафана, фудбал и музика су свакако оно по чему су Салајчани познати и у чему воле и знају да уживају, па отуда и стихови Салајачке химне попут оног “ Ој, Салајко и подбаро мала, ти од мене направи бећара” или “Ој, Салајко и ти си на брегу, у теби се фудбалери легу”. Свакако да је начувеније фуфбалско име са Салајке Тодор Тоза Веселиновић, за многе Салајчане Тошкара, који је за Војводину одиграо 546 мечева и постигао 586 голова, од чега 130 у првенственим дуелима, док је за репрезентацију Југославије одиграо 37 утакмица и постигао 28 голова. Посебну љубав према Салајки и ФК Славија исказивао је дугогодишњи генерални секретар ФС Војводине, Пера Јоцић Перић, у чији се помен сваког пролећа игра Меморијални турнир.

Фото: Салајка Фото:Дневник.рс/ Б. Лучић

А у прилог бећарцима, нарочито популарним по салајачким кафанама и бирцузима, иде и онај који верно осликава салајачку нарав: “ Салајчани, ко вам брице оштри, тата оштри, а сињ њима вошти”! Дрчност су Салајчани показали када су се одупрли претварањем дела свог насеља у индустријску зону према Првом урбанистичком плану, од чега су градске власти дефинитивно одустале 1986. године.  “Шпицнаме” или једноставније речено - надимак, специфичност је овог дела града. Бранимир Јовановић забележио је да је у Салајки до 1941. године на 154 презимена, “пришивено”  чак 262 “шпицнамена”!  Надимици су давани (добијани) из различитих побуда: по местима одакле су се населили, по занатима које су обављали, по имовинском статусу, по добрим или лошим особинама, а за нека се порекло никада није сазнало. Тако су у Салајки постајали или још увек постоје Башићи, Банчини, Милакови, Обадови, Пирошки, Ракићи, Ралетићи, Сабљари, Тешанови, Чизмићи, Апшинови, Комленови, Партенини, Фирцерини, Раругини, Шмијини, Перпељани, Постникови, Пуфликини, Трцини, Госпођиначки, Ђурђевачки, Ковиљчани, Дероњини, Фуртини, Барнини, Лазицини, Миканови, Милетини, Стеварицини,  Кокони, Соћини, Лажовљеви, Швалерови, Пиждрићи, Свињарови, Содарови, Шумарови, Табакови, Јазавци, Штукини, Цверглани, Зечеви, Бедини...

Салајка је добрим делом задржала стари дух, оличен пре свега у ниској градњи. Још увек овај крај подсећа на времена када су улицом ишла содарска кола или запрега с лубеницама и дињама, а пред кућом играла ластиш и “између две ватре”. Клупица за диван такорећи више и нема, ишчезле су, а тај простор пред кућом углавном служи за паркинг, све чешћи извор нервозе и беса данашњице.

С. Савић

Анкета: Чега се прво сетите из детињства у Салајки?

Thumbnail
Бранко Павлица, пензионер:
Вршњак сам са Ђолетом Балашевићем с којим сам заједно ишао у ОШ “Вук Караyић” до 6. разреда. Ђоле је обожавао фудбал и у време када је Војводина грабила ка првој титули, а Партизан играо финале Купа шампиона 1966, све нас је заразио да побегнемо са часова како бисмо гледали првенствени дуел ових тимова на стадиону Војводине.
Thumbnail
Иванка Андрић, пензионерка:
Прве асоцијације одведу ме на “турску калдрму” у улице Бранка Радичевића и Карађорђеву. У седмој години сам се из Кисачке улице с родитељима доселила у Салајку, у кућу коју смо купили од породице Могин, а у којој и данас живим. Претходни власници били су ћурчије, па су у кући  остали неки алати и препознатљив мирис штављене коже.
Thumbnail
Маја Матић, одборница у Скупштини града:
“Леба, масти, соли и алеве паприке”, то је моје прво сећање на детињство у Салајки. И моји родитељи су Салајчани, а у Улици Јосифа Маринковића живим и данас. Некада смо се безбрижно играли у прашини испред кућа до касних вечерњих сати, а онда би моја мајка изнела сласну парчад, коју је по некада уместо домаће масти заменио yем од кајсија или шљива.
Thumbnail
Сара Новаковић, магистар економије:
Радо памтим недељне диване и седељке на клупама испред кућа. Памтим и брања зелених ринглова чије су гране штрчале из дворишта неких кућа, али и зимска санкања у Партизанској улици. Много тога се променило, некима на срећу, а некима на жалост. Салајка је почела да стари, јер су се деца селила у зграде, али је од скора приметно да су млади полако почели да се враћају.  

  С. С.

Djordje Gavrilov
11.02.2018 • 18:38
Rodjen I odrastao u Salajki.
Secam se oko 1960 pevali smo.
Salajko u cetiri reda iz daleka ko pariz izgleda
J.Marinkovic
13.02.2018 • 00:09
Zasto komsinica iz Josifa Marinkovica ne ucini nesto povodom bacanja soli u nasoj ulici , kada je vec na polozaju ? Kada sneg zaveje , so se baca do Teodora Mandica , a Josifa Marinkovica je i Bog zaboravio !
EUR/RSD 117.3253
Најновије вести