Петину од око 1.800 становника Шангаја чине Роми чије куће су украшене карактеристичним фигурама коња и других животиња. Ту су и мала црква, школа, амбуланта, фудбалски терен на којем је данас играо овдашњи клуб „Јединство” против екипе из Гардиноваца.
Некадашње име овог дела града било је Врбак и ту се долазило на ђурђевдански и мајски уранак. Насеље је почело да се гради крајем 19. века, а име је добило по бифеу „Шангај”, који је у насељу саградио Тихомир Бранчић. Између два светска рата, звало се Бранчићево насеље, по презимену власника поменутог бифеа
Стари Шангај је 1940. имао 150 кућа, а услед проблема са поплавама, градска управа је одлучила да становници насеља треба да се преселе на Клису и Слану Бару. Део становништва се тада одселио, али неки су се вратили и обновили своје куће у насељу, тако да је 1941. Стари Шангај имао свега педесетак кућа. Под окупацијом неки становници Шангаја, претежно Роми, страдали су у Рацији 1942. Нова послератна југословенска власт користила је за ово насеље званични назив „Ратно острво“. Половином педесетих година 20. века ту је било готово 200 кућа.
Нова епоха у историји насеља почиње 1957. када је донета одлука да се на месту тадашњег насеља изгради Жежељев мост и млинско-индустријски комплекс „Данубијус“, што је подразумевало и измештање корита канала ДТД, са новим ушћем. Насеље „Ратно острво“ (Шангај) тада је измештено на нову „привремену“ локацију, где се и данас налази.
До 1959. су већ сви, уз новчану надокнаду, прешли из Старог Шангаја и изградили куће на новој локацији, тада званој „Калиште“ (овај назив долази од турске речи „кале“ - тврђава, односно од некадашње турске тврђаве која се овде налазила). Из старог Шангаја у нови се преселило око 100 породица, док су се остали раселили по граду. Тада су Шангајци своје ново насеље назвали „Кидричево“, по народном хероју и комунистичком функционеру Борису Кидричу. Градска власт није прихватила то име, сматрајући да ће лик и дело овог револуционара бити унижено тиме што ће једно овакво неугледно насеље носити назив по њему. Због тога је на збору грађана у Шангају, 1961. изгласано да се насеље званично зове општепознатим именом у народу - Шангај по кафани која већ тада није више постојала.
Пролазимо кроз насеље, лево од нас је рафинерија, преко надвожњака премошћавамо ауто-пут, густа шума нам је са леве стране, плантаже воћа са десне и ускоро улазимо у Каћ.
Стижемо у центар села, пролазимо поред Светосавског дома и пред нама је лепа православна црква грађена је у периоду од 1841. до 1844. на месту старијег храма из 18. века. Главни зидар био је Франц Шмаус из Великог Бечкерека, данашњег Зрењанина.
Сима Милетић и син му Дамјан саградили су 1790. воденицу на Дунаву код Каћа. У исто време постојале су још две воденице на каћкој страни Дунава. У 19. веку село је имало и две ветрењаче, а између два рата изграђен је млин који је радио све до 1964. Из истог времена је и циглана која и данас ради. Пошто је главна привредна грана у Каћу земљорадња, две задруге су основане почетком 20. столећа - прва 1902, а престале су са радом 1941. Српска каћка штедионица као задруга основана је 1906.
Први воз кроз каћку железничку станицу прошао је 1899. Поштански и телеграфски саобраћај постоји од краја 19. века, аутоматска телефонска централа пуштена је у рад 1971, а село је електрифицирано 1953.
Сложену резбарију на иконостасу урадио је 1863. Милош Девић из Бачке Паланке, а иконе на иконостасу, певницама, Богородичином и Владичанском трону насликао је Ђорђе Ракић из Нештина, у чијем раду се препознаје утицај Николе Алексића. Зидне композиције извео је 1886. Димитрије Петровић, новосадски сликар.
Над чесмом испред цркве нагнута ромска девојчица: „Сваког дана овде пијем воду!” Жена која је спремала у цркви упутила нас је на малу католичку или како она рече „мађарску” цркву неколико улица даље.
Први помен Каћа је из времена Арпадоваца, 1276. године. Сматра се да је место добило име по келтској речи у значењу насип или утврђење, што се повезује са именом Кац у запису из 1332. У турско доба Каћ је припадао тителској нахији сегединскога санyака. У првом попису из турских дефтера 1554. је имао 19 домова. Каћ је почетком 19. века имао три свратишта (крчма за точење пића и за пријем гостију). Прво, „Код зеленог крста“, 1828. отворио је Тима Вемић.
Пред Први светски рат у Каћу је живело 3.150 Срба, 800 Немаца и 150 Мађара. После рата број становника је у сталном порасту. Немци су се 1944. иселили у Немачку, а у њихове куће током колонизације уселило се 180 породица из Босне и двадесетак из околине Шида.
У Каћу се налази једина католичка црква у Суботичкој бискупији посвећена светом Матеју. Како новинар Марко Туцаков преноси речи жупника који долази из Будисаве да држи мисе, у овом месту живи око 150 католика, Хрвата и Мађара (пореклом углавном послератних насељеника). У центру места налази се и споменик жртвама фашистичког терора у Другом светском рату као и табла са именима Каћана погинулих у ратовима деведесетих.
На изласку из Каћа према Будисави са леве стране видимо путоказ за манастир па скрећемо у том правцу. Прво што уочавате када прођете кроз капију женског Манастира Васкрсења Христова у Каћу су раскошне фреске и мозаици. Манастир који припада Епархији бачкој Српске правослане цркве, налази се у четврти званој Сунчани брег.
Кажу да је подигнут великим заузимањем Епископа бачког Иринеја Буловића и монахиње Порфирије. Темељи су изливени 2007. и централни храм манастира још увек није готов. Грађен је у стилу светогорских манастира са капијом и оградама које опасују цео манастирски комплекс. Ходници и црквица унутар зграде конака осликани су заиста спектакуларно различитим призорима из Старог и Новог завета.
Десетак минута касније, стижемо у Будисаву, најмлађе село у Шајкашкој и једино које је прављено „да буде мађарско“. Наиме, како се у време Аустроугарске строго водило рачуна да ниједна нација снагом и бројем не претегне превише на своју страну, царска власт је пажљиво пратила ситуацију на терену.
Када су крајем 19. века видели да су се на потезу од Титела према Новом Саду Срби „размахали”, власт је одлучила да искрчи локалну шуму и на тој земљи направи село у ком ће населити искључиво Мађаре. Како досељени Мађари нису имали довољно капитала и економске моћи требало их је мало “подржати”. Тако су стигли и Немци. Историјски подаци даље кажу: 1884. у ковиљском атару угарске власти населиле су прве мађарске и немачке породице. Колонизацију је покренуо извесни Јанош Ханкоњи 1883. на ераријалном (државном) земљишту. Ханкоњи је у име насељеничког удружења од угарског председника владе Калмана Тисе затражио да помогне колонизацију Мађара и Немаца. Тиса је, у складу са тадашњом политиком мађаризације шајкашких крајева, из државне касе одобрио 120.000 форинти и колонисти, махом беземљаши из бачке жупаније, добили су и бесплатну грађу за подизање кућа. Шума је 1884. искрчена уз помоћ стручњака из Крањске и село је 1885. већ било изграђено. У знак захвалности према угарском доброчинитељу, председнику владе, житељи су му наденули ново име, које је било и званично – Тисакалманфалва. После Првог светског рата враћено му је првобитно име по шуми Будисава на чијој крчевини је настало.
У селу се налазе три цркве. Католичка је подигнута 1908, православна преко пута ње је новијег датума, одмах уз њу је реформатска, а четврта, евангелистичка црква која је припадала овдашњим Немцима, срушена је 1946.
Католичка црква Госпе од Мађара чији торањ можете да видите међу крошњама и крововима кућа са ауто-пута, изблиза изгледа као да се налази у неком алпском селу Јужног Тирола, а не у бачкој равници. Врата су била закључана али на Фејсбук страници жупе коју води овдашњи свештеник Тибор Селеши налази се велики број фотографија на којима се види лепо уређена унутрашњост цркве. Испред храма налази се споменик мештанима Будисаве погинулим у Првом светском рату, по свој прилици на ратиштима у Галицији. На врху стуба, погађате - Турул, митска птица која је предводила Мађаре када су пре више од 11 векова долазили у Панонску низију.
Роберт Чобан
