- Деведесетих су нам дошле избеглице из Хрватске, које се и даље баве повртарством и воћарством и како су се они појавили, сад на пијаци имамо свега. То је наш менталитет и пример зашто не одлазимо радо одавде, наравно причам о средњим генерацијама.- прича нам Невенка Бецин. Иначе смо мешовити, има нас Срба, Рома, Мађара, доста Македонки које су нам дошле као снајке, имали смо и целу хрватску улицу, а сад има десетак Хрвата. Иначе смо усмерени једни на друге, тешка су времена. Још увек идемо на кафу једни код других, тако да се дружимо...
И премда пожелите да не одете из таквог окружења, Радојево има исту бољку као и остала села у Војводини, а то је да превасходно младе не задржава мирис свеже скуване кафе, испеченог пецива или слатких колача. Напротив, у потрази за послом приморани су да напуштају свој дом и одлазе у веће градове, Зрењанин, Кикинду, Нови Сад.
- Омладина нема посла, немају пара, тако да би нам требала нека фабричица, али која, чега? Нема ништа конкретно по том питању и увек смо ми ти који смо удаљени од свега - сетна је Бецин, нарочито откако је пре неколико месеци и њен син јединац отишао на студије.
Наравно, увек су млади одлазили на студије, па се Радојевчани нарочито диче бројним лекарима и докторима наука који су својим радом, трудом и талентом коејкуда успели да стекну име. Исто тако, на којим год манифестацијама и такмичењима да се појаве, увек освајају пехаре, па и пецароши иако немају никакву воду у близини! И сад остаје само питање да ли је реч о непобедивој староседелачкој генетици или најквалитетнијој води коју црпе с карпатске жиле.
- Рецимо, наше деде, прадеде, сви су причали више језика: румунски, мађарски, немачки и српски. А данас смо ми ту и инсистирамо од Румуна да код нас причају српски - каже наша саговорница и додаје да су у селу жене, пак, те које воде главну реч. - Имамо доста жена возача и оних које воде село, само нам је директор школе мушкарац. Такође, имамо више од стотину нежења, удаваче одлазе, а удовице остају.
А онима који су још ту, на располагању су две продавнице, један кафић, пошта, амбуланта, основна школа с предшколском групом, две цркве, најлепша пијаца са цвећем, зеленилом и фонтаном, али и Дом културе са свечаном и биоскопском салом, као и некадашњи задружни дом који би требало да окупи све организације и институције у селу, али чим добије нов кров.
- Спремамо пројекат за зграду која може да прими и месну заједницу, библиотеку, удружења, матичара, интернет клуб, фолклор. Нема много улагања, све је окречено, столарија је добра, кров треба да се претресе, а котао мора да се стави ван зграде - појашњава Невенка Бецин, очекујући да им општина обезбеди компјутере, па да и старије обуче да користе интеренет, таман уз кафицу и добро друштво. - Такође, алармирали смо општину и стално тражимо локални пут до Српске Црње. Та инвестиција би била око 100 милиона динара, а општина те паре нема. За почетак би било добро да макар ударне рупе покрију, што је већ рађено прошле године и тако добро је урађено да су рупе све веће.
Сеоска библиотека „Бранко Радичевић”, која је огранак библиотеке „Ђура Јакшић” из Српске Црње, има фонд од око 7.000 књига, тренутно распоређених у две просторије у некадашњем задружном дому који чека на реновирање. Међу тим полицама најчешће је могуће затећи библиотекарку Иванку Милошев која поносно носи ту титулу још од 1995. године.
- Највише су нам старији мештани читаоци, а иначе их је све мање, нарочито откако је интернета и савремених технологија - каже Милошев, признајући да и ђаци на тај начин долазе до скраћених верзија лектира које треба да читају, те нису редовни посетиоци библиотекачких одаја.
Разлог за мање младости у тим просторијама је одраз и мањка младости у самом Радојеву, што је бака Иванкин највећи утисак када је питате колико се њено родно место променило последњих деценија.
Током недавног „ћућу-ручања”, како и доликује кад вас угосте праве домаћице, сазнали смо и да је до 2006. године Радојево дневно имало и по 20 аутобуских линија. Али, за око 600 становника, од којих многи имају своја возила, сада то није исплативо. Ипак, Румунима, који живе у матичној земљи, јесте исплативо да у Радојеву купују куће које су и до 20 пута јефтиније него код њих. Тако су и чланови Удружења „Кларичани и Кларичанке”, које је настало од још увек активног Удружења жена и секције ручних радова, нашли кућу у селу, коју су добили на коришћење, а која им користи као етно кућа са старим стварима које су успели да добију од мештана.
А како бисте се уверили да све ово што су нам у Радојеву испричали, а ми вама пренели, посетите их током традиционалног „Оклагија феста”, који се обично одржава почетком октобра, макар кад нема короне, или током хуманитарних базара које организују двапут годишње (ето, следећи је већ прекосутра), пијачног дана који је средом, или на било којој манифестацији по Војводини где запазите њихов штанд.
Текст и фото: Леа Радловачки
