На Новом гробљу на улазу налази се попис свих сахрањених становника села што је нешто што нисам видео нигде у Војводини.
Међу гробовима пажњу ми скреће дирљива љубав коју је један Слободан према својој прошле године преминулој супрузи Терезији овековечио на заједничком надгробном споменику.
Касније чујем у селу да је Слободанова љубав према Терези нешто што се ретко среће и у литератури и на филму. Забрањена љубав на националној основи, присилно раздвајање (веза датира од њихове 16. године у временима када се родитељска још поштовала и знало се чија је реч последња) и поновни, случајни сусрет након 20 година зрелих породичних људи. Након тог сусрета, никада се више нису раздвојили до момента када их смрт раздвојила. „Слободан свако јутро на гробљу уз кафу исприча Терези своју ноћ, а само он зна како му је, и сваки смирај дана је опет код ње на чашици разговора. И тако мој брат, Слободан живи своју љубав и бол и чека тренутак када ће опет бити са њом заувек!”, прича Слободанова сестра Бранка.
Историју Маглића можемо поделити на четири фазе: средњовековну, немачку (1786—1944), грчку (1945—1949) и југословенску (српску) од 1949. до данашњих дана. Ово насеље помиње у време Турака у тефтерима (пореским списима), 1554. као село у бачкој нахији. После протеривања Турака ово село је, припало крунском поседу. 1717. Буљкес се помиње као пустара а касније се припаја граничарима.
За време Терезијанске колонизације ову пустару 1786. први пут насељавају Немци и то у прилично великом броју. Највише их је било из швапских крајева (Швабенланда) па су их припадници осталих народа назвали Швабама. Булкес је током 18. и 19. века прилично брзо растао и до 1900. је већ имао преко 3.000 становника.
Често волим да својим саговорницима поставим питање: Када је у Војводини живело највише етничких Грка? Да ли је то можда период осамдесетих прошлог века када је неколико стотина студената из Грчке у Новом Саду похађало факултете, у највећој мери ДИФ и Медицински? Или у другој половини 18. века када је након трећег пада Београда у турске руке 1739. велика заједница грчких трговаца и занатлија населила Нови Сад?
Део одговора на то питање налази се на поменутом православном гробљу одмах на уласку у Маглић.
Истина коју зна мало житеља Србије рођених након 2. светског рата, гласи: у Војводини је у селу Булкес у периоду од 1945. до 1948. постојала Аутономна Грчка Република!
Након 2. светског рата, као и остала немачка села у Војводини и Булкес је остао без становника, али куће су остале опремљене. У мају 1945. у ове намештене куће доселило се 4.650 грчких избеглица, припадника народноослободилачке армије „ЕЛАС” (комесари, команданти, партијски руководиоци). Међу њима било је само 8 жена!
Булкес је у то време имао статус екстериторијалне општине Грчке у којој су важили грчки законски прописи и које је Југославија признавала. Ово изузеће из јурисдикције било је без преседана, куриозитет у нашој државничкој пракси. У почетку је то био само сабирни логор, у који су војници долазили на опоравак, но касније је живот у Булкесу организованији. О реду се бринула полиција „ИКА”. Имали су своју штампарију која је издавала „Глас Булкеса”. Средство плаћања била је грчка монета – драхме.
Резолуција Информбира поделила је Грке у Булкесу. Једни су подржавали Стаљина а други КПЈ. Да би се спречило међусобно трвење па и убијање донесена је у пролеће 1949. одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су верни КПЈ имали су право слободног избора па су неки од њих и остали…
На кружном току у центру Магића налази се импозантна свеже окречена зграда немачке Евангелистичке цркве.
У другој половини 18. века, приликом насељавања тадашњег Буљкеса, а данашњег Маглића, подигнута је дрвена грађевина за молитву. Пошто је због лошег материјала убрзо постала трошна и рушевна, становници Буљкеса су 1814. једногласно одлучили да изгаде нову цркву. Камен темељац је положен 29. септембра 1817. у октобру 1820. црква је била саграђена. Изнад врата налази се натипис на немачком језику којим се 1886. обележава 100 година од досељавања Немаца у Булкес (у време цара Франца Јозефа Другог) као и 150 година 1936. у Краљевини Југославији…
Жарко Петровић био је српски одбојкаш и југословенски репрезентативац. Његова биста стоји поред вештачког језера и теретане на отвореном у Маглићу. Вештачко језеро је направљено у рупи из које су Немци пре рата вадили глину за прављење кућа, данас је лепо уређено и порибљено.
Жарко је рођен 1964. у Новом Саду а одбојку је почео да тренира у ОК Маглић из Маглића. Са непуних 18 година прешао је у новосадску Војводину и у њој стекао славу и репрезентативни статус. Чак 253 пута је облачио дрес репрезентације Југославије и са њом је освојио бронзану медаљу на Олимпијским играма у Атланти 1996., европску бронзу у Атини 1995, златне медаље на Универзијади у Загребу 1987. и на Светском купу у Јапану 1996. и сребро на Медитеранским играма у Атини. Са „Војводином” је четири пута био шампион државе и два пута победник националног купа, а био је у екипи „Војводине” када је 1983. освојила треће место у Купу европских купова.
У избору „Дневника“ Жарко Петровић је 1987. проглашен за најбољег спортисту АП Војводине, добитник је бројних спортских и других признања, међу којима и „Спартакове“ награде и „Статуе великана“ ОК Војводине. Жарко Петровић је преминуо 2. априла 2007. после краће болести. Сахрањен је у Алеји великана новосадског Новог гробља...
У обновљеној немачкој цркви - мултикултурни центар!
У башти кафића у сенци немачке Реформатске цркве у Маглићу на питање ко би могао да ми откључа цркву да фотографишем њен ентеријер упућују ме на Золику „који ради у киоску”. Золике није било за пултом али је продавачица која је радила смену окренула неколико бројева и није успела да дође до кључа. Изашао сам и одмакао десетак корака када стиже Мирко Перић, мештанин Маглића који ме је препознао из емисије „Моја прича” Ксеније Јовановић на РТВ. Нуди се да контактира свог кума Горана „који ради у Комуналном предузећу и има кључеве”. 15 минута касније стиже кум са свежњем од неких 50 кључева… Улазимо у руиниран ентеријер цркве који је у потпуној супротности са блиставом фасадом. Међутим, сви прозори су нови, започели су радови на сређивању унутрашњости храма. Прашњавим степеницама пењемо се на торањ у којем звонима праве друштво и предајници мобилне телефоније „звона 21. века”...
На нету проналазим текст Владимíре Дорчове-Валтнерове којој је Хартмут Рем, председник Удружења за промоцију споразумевања народа, неговања културе и завичаја између града Кирхајм унтер Тек (место у Немачкој у које се се 1944. одселило највише становника Булкеса) и општине Бачки Петровац, испричао планове о Реформаторској цркви.
-Пошто у Маглићу више не живе немачки хришћани-евангелисти, радујемо се што ће ова прелепа грађевина постати мултикултурални центар. У њој ће се онда моћи одржавати сусрети грађана наше две заједнице и наших народа - каже Хартмут Рем.
Погон за млевење хмеља, вредан пример индустијске баштине стоји запуштен и заборављен између савремених погона чипсаре „Пепсицо” („Марбо”) и такође запуштене зграде Железничке станице у Маглићу. До пре 20 година је у Војводини под хмељом било преко 1.300 хектара, данас само 20-ак хектара и то у суседном Бачком Петровцу.
Железничка станица Маглић на којој и даље пише „Бачки Маглић„ (тако пише и на сајту Србија воза) иако је назив места промењен – на жалост изгледа као и већина станица у Војводини.
Пролазе теретни возови, путнички пролазе 10 пута дневно (по пет пута у оба правца) али чекаоница не ради. Затичем само тројицу момака из Футога који чекају воз за своје место. Врата станице су откључана, пењем се дрвеним степеништем какво би Хичкок златом платио и стижем до тавана на којем на једној греди пише „Булкесз”, старо име села.
Православна Црква Св. Лазара у Маглићу чија је градна почела 2006, складна је грађевина смештена у сеоском парку преко пута немачке Реформатске цркве. Веселин Црновчић, свештеник који је чекао младенце за венчање каже ми да је овде „на позајмици”, иначе службује у Равном Селу где смо две недеље раније били на истом догађају - Равно Село Филм Фестивалу...
На старом немачком гробљу у Маглићу постављене су две велике плоче. На једној се налазе имена Немаца који су погинули или умрли између 1945. и 1949. на другим местима а родом су из Булкеса. Многи од њих умрли су од глади или болести у логорима Гаково, Книћанин (Рудолфсгнад) и Бачки Јарак. Друга плоча доноси попис имена првих колониста сахрањених овде између 1949. и 1965. када је формирано ново гробље које се налази на улазу у село из правца Бачког Петровца. Занимљиво је да се на овој плочи има пуно беба старих годину дана и мање, које су масовно умирале у првим годинама досељавања због неадекватне исхране и медицинске неге. Нема трагова где су сахрањивани досељени Грци који су овде живели од 1945. до 1948.
На сајту њњњ.булкес-маглиц.цом веома систематично постављено је више стотина фотографија које чувају успомене на немачко и друго становништво насеља Маглић, кроз историју дугу 200 година.
Фотографије сведоче о изузетно високом нивоу привредног, културног и друштвеног живота једног села од 3.000 становника које је и тада „имало све” како данас пише на улазу у Маглић.
Роберт Чобан
