Шетамо до најстарије сачуване куће у Бачком Петровцу која има статус споменика културе од изузетног значаја и представља непокретно културно добро Републике Србије а саграђена је у другој половини 18. века. Опремљена је аутентичним комадима намештаја, кухињским посуђем и осталим покућством. Прављена је од набоја и покривена трском. У кући се налазе и две сеоске пећи у којима се ложило све, од шапурика и кукурузовине до дрва, а служиле су и за спремање хране. Посебна атракција је јединствени „покретни” амбар за кукуруз на саоницама који се могао „одвући” од куће у случају пожара који су у то време били чести.
Када сам у дворишту угледао „мњач„, подсетио ме је на Сувачу из Кикинде и помислио сам да је он служио као млин за брашно. Међутим, мњач је заправо механизам за обраду кудеље, који датира из 1862. а поставио га је мештанин Павел Данко.
Ана нам прича да су до тридесетих година коњи окретали мњач а тада је угађен електро-мотор. Мњач има статус непокретног културног добра Републике Србије, под заштитом је Покрајинског завода за заштиту културних споменика као изум народне технике, једини у Војводини…
За Зуску Медвеђову чуо сам први пут од Павела Суровог у Кисачу пре нешто више од годину дана. Прошлог лета био сам на изложби њених слика у београдској „Галерији 73”.
Рођена је у Бачком Петровцу у сељачкој породици. Њен отац је био Јан Медвеђа (1858 - 1945), мајка Марија Медвеђова (1859 - 1939) а имала је две сестре, Катарину Зорању и Марију Спевак и брата Јана који је живео у Прагу.
О њеним делима на изложби је писао и часопис „Чехословачки лист” који је уз похвале најавио да млада сликарка иде на уметничке студије у Праг. У Праг је стигла у фебруару 1921. изван рокова за пријавне испите на академији и зато је похађала приватну школу код професора Фердинанда Енгелмилера коју је напустила из финансијских разлога и преселила се у Берлин где је покушала да настави студије није довољно добро знала немачки језик. У Бачком Петровцу је приредила своју прву самосталну изложбу 2. и 3. октобра 1922. у згради гимназије у Широкој улици где се данас налази галерија која носи њено име. На изложби је приказано 95 дела, од тога 40 уља на платну, а као њена највреднија дела су проглашена „Словачка соба” и „Жетва”.
Након приватног школовања у Прагу и неуспелог покушаја у Берлину, Медвеђова уписује студије у Загребу. Међутим, захваљујући њеном учитељу Јулијусу Кубањију је успела 1923. године да се врати у Праг где се уписала на Академију ликовних уметности код Макса Швабинског и професора Јакуба Обровског и студије је завршила 1929. Током студија Зуска је наставила да приређује изложбе у свом завичају. Њени савременици тврде да је била нека врста „војвођанске Фриде Кало” - бескрајно талентована и екстравагантна, волела је и мушкарце и жене... За време Другог светског рата одселила се у Словачку, у Братиславу, и ту је остала све до смрти, али се често враћала у Бачки Петровац.
У Галерији „Зуска Медвеђова” у Бачком Петровцу сваке две године одржава се Бијенале словачких уметника у Србији. У току је 16. Бијенале на којем су представљени неки веома занимљиви радови уметника Словака из целе Војводине али и неких који живе у Београду: Јан Агарски, Anna Андрејичова, Павел Чани, Мићал Дуровка, Лубка Ергова, Мариа Галатова-Ћировићова, Мариа Гашкова, Мартина Каравла-Хлодова, Марјан Каравла, Алена Клатикова, Јоуеф Клатик, Зденка Марија Мадацка, Мићал Мадацки, Даниела Маркова, Андреа Мерникова-Шимонова, Светлана Михалова, Милан Суди, Весна Опавска, Јасна Опавска, Звонимир Пуделка, Сузана Санковићова, Јан Ступавски, Растислав Шкулец, Емилиа Валентинкова-Лабатова и Јана Виергова.
Баптистичка црква у Бачком Петровцу основана је давне 1897. када је петровачки обућар Јозеф Туроци послат из Будимпеште да шири ову веру. Стара црквена зграда у центру места је доживела свој 100-годишњи јубилеј када се због раста броја верника родила визија о градњи новог, савременог молитвеног дома са свим пропратним садржајима. Следећих година се ова визија и остварила. Цео пројекат је углавном изграђен добровољним радом и прилозима локалних верника као и донацијама баптиста из иностранства.
Свечано отварање нове црквене зграде било је 26. јуна 2005.
У центру места од 2016. налази се велика дрвена скулптура Матеја Чањија који се сматра оснивачем Бачког Петровца. Дан Петровца се прославља од 2002. а као празник, рођендан места, одређен је 25. мај на основу историјске 1745. године када су први Словаци дошли у Петровац на футошко властелинство. У име Словака уговор је потписао Матеј Чањи, а у име Срба Веселин Секулић те се овај датум обележава као Дан Петровца.
Јевреји су се населили у Бачком Петровцу 1736. Највише их је било 1910. године, 107 душа и тај број се одржао све до Другог светског рата.
Нова веома лепа синагога подигнута је 1905. на парцели у улици Јана Лабата, под бројем 4. Зграда је била изграђена од солидног материјала и обложена керамичким плочицама naranyaste боје. Главни улаз (за мушкарце) је био са уличне стране, а улаз за жене са бочне. Сви прозори су били застакљени стаклом у боји (витраж). Поред синагоге, саграђена је јеврејска школа, ритуално купатило, канцеларије Јеврејске општине а постојало је и гробље као и кућа гробара поред гробља. Синагога је преживела Други светски рат што се не би могло рећи за већину петровачких Јевреја. Они који су се вратили из логора одселили су се 1948. у Израел. Зграда синагоге је продата 1961. да би била порушена 1962.
Евангеличка црква у Бачком Петровцу или Петровачка катедрала је уједно уједно највећа евангелистичка црква на Балкану. Црква представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.
Унутрашњост катедрале је савршено одржавана, могао бих да кажем - можда најчистија и најуреднија црква коју смо обилазећи Војводину посетили, што и не треба да чуди ако се има у виду традиционална педантност војвођанских Словака.
У цркви се налази само једна слика, „Последња вечера”, дело Карола Мирослава Лехоцког, Словака рођеног у Лалићу у општини Oyaci.
Први Словаци су се у Бачки Петровац доселили 1745. под вођством Матеа Чањија. Након доласка, нису имали никаква своја права и првих 35 година нису имали никакву цркву него су морали слушати службе по римокатоличком обреду у Футогу. Тек 1783. саграђена црква а први свештеник је био Ондреј Сзтехло. Његов наследник је 1818. постао његов син Јан који је одлучио да прошири цркву. Петровчани су 1821. за изградњу ове цркве позвали браћу Јана и Јакуба Схамуса, једног из Апатина а другог из Врбаса. Радови су били завршени 1823…
До тридесетих година 20. века у Бачком Петровцу постојале су само две хришћанке богомоље - Евангелистичка црква у коју је ишла већина Словака, Баптистичка црква за Словаке ове вероисповести и Синагога за Јевреје. Након доласка досељеника из Хрватске и БиХ 1937. католички бискуп Лајчо Будановић је дао налог да се гради црква посвећена Светом Адалберту и била је под јурисдикцијом футошке католичке цркве.
Железничка станица Бачки Петровац - Гложан налази се између ова два места и у оронулом је стању као и много других станица широм Војводине. Шеф станице и скретничар нас дочекују љубазно и моле да пренесемо њихов апел да се обрати пажња на стање објекта који нема воде и ВЦ-а (ни за путнике ни за особље) а крупни комади малтера падају са њега.
Након 1918. Бачки Петровац је постао средиште културног живота Словака у новоствореној Краљевини СХС. Зато је и овде настала идеја о оснивању словачке штампарије. 22. децембра 1918. одржана је седница којој су присуствовали водећи грађани Петровца, предвођени Јаном Чајком. Одлучено је да ће штампарија бити деоничарско друштво, потом је расписано 1.000 акција за продају у вредности од 100 круна. Одзив је био одличан, па су деонице куповали не само становници Петровца, већ и других места у Војводини са значајном словачком популацијом - Кулпина, Гложана, Силбаша, Пивница, Кисача, Старе Пазове и Ердевика. Штампарију су финансијски подржали и југословенски Словаци из САД, а свечано је отворена 28. августа 1919. на Словачким народним свечаностима.
Улога штампарије била је да обезбеди штампану реч за војвођанске Словаке а први часопис „Зора” изашао је испод пресе већ октобра 1919. У међуратом периоду у штампарији излазе листови Долноземски Словак (до 1920.), Народна једнота (1920-1941), Фрчка (1920-1923), Хевис (1926), Народни календар...
Први директор штампарије био је службеник Петровачке штедионице Андреј Лабат који је на челу штампарије Лабат остао све до смрти 1934. Потом је уследила криза која је разрешена тако што је Матица словачка у Југославији, прикупила финансијска средства од својих чланова и присталица, откупила већински пакет акција Штампарије. 1944. основана је Новинско-издавачка установа Хлас људу, која је 1952. придружена Штампарији Култура. Тако је формирано Новинско-издавачко предузеће Обзор са седиштем у Бачком Петровцу, које је имало три радна одељења: Хлас људу – издавање новина и часописа, Творба – издавање штампе и књига за децу на словачком језику и Култура – штампа властитих и других издања.
Новинско-издавачки део Обзора, у оквиру којег су излазиле новине Хлас људу, преселио се у Нови Сад, у зграду Дневника 1967. где му је и данас седиште. У процесу приватизације крајем 2005. године, Штампарију Култура преузела је Неографија из Мартина (Словачка).
Издвајањем од Акционарског друштва Култура у Бачком Петровцу, 1. јануара 2007. основан је Словачки издавачки центар. Ова установа се бави издавањем словачких часописа, месечника, магазина, а пре свега књига на словачком језику.
Роберт Чобан
