Мала али фина варош Сента по неимарској лепоти не заостаје за суседним већим градовима

Смештена на десној обали Тисе, Сента по архитектури спада међу типичне аграрне вароши ове области.
Senta Gradska kuca na staroj razglednici
Фото: Приватна архива

Золтан Валкаи, који је раније објавио књигу „Архитектура у Сенти”, објашњава да је у развоју друштвених и економских прилика града приметно шест различитих раздобља, али  урбанистичко и архитектонско уређење започиње тек после 1769. године, након пожара катастрофалних размера који је до темеља уништио варош.

Тада је главни трг уређен по барокној шеми, чиме је одређена урбана матрица вароши. Из мноштва тршчара и једноличних паорских кућа као духовне осовине уздигли су се торњеви цркава. Једноставност постбарокне архитектуре траје све до 1830, а растом богатства мештана и појавом еснафа, Сента добија репрезентативну форму новом Градском кућом у класичном стилу, када почиње и изградња грађанских кућа са стилским одликама.

Сента је 1873. добила статус града с уређеним Сенатом, што је значило да је могла преузети у своје руке решевање својих брига. У Аурелу Јанковићу добија и првог градоначелника, а под његовим вођством. по пројектима Емила Шенка, инжињера из Лижа, изграђен је уникатни дрвени мост на Тиси. У то време главни трг и улице се калдрмишу, крај путева се саде први дрвореди и уређује град. Тачку раслојавања сенћанског друштва представљала је расподела сеоског атара осамдесетих године 19. века, кад се достиже такав ниво развитка да је културна, индустријско-економска организација могла променити и спољашност града. То је омогућио Јанковић и потом реализовао Габор Гомбош. У извођењу својих неимарских амбиција, Гомбош се ослонио на Јожефа Кутија, касније директора локалне Гимназије, и Иштвана Грундбека, који је, осим што је био извођач радова, изградио и циглану, те је тако обезбеђен материјал за градитељске подухвате. Тада је и формирана галерија грађевина на главном тргу, а 1886. торањ тадашње Градске куће, по угледу општих стремљења дограђен четири метра. Додатни подстицај за развој било је и што је 1889. Сента, после дуготрајног планирања, добила железницу.

Фото: Приватна архива

– Уобличавању физиономије вароши од почетка прошлог века, све до промене мерила, у архитектури Сенте све већу улогу добија препорођено и ојачано грађанство, које се у свом грађењу, уместо „класичне еклектике”, све више окреће „развијеној еклектици” – објашњава Валкаи. – То значи градњу улице, сложеније бојење и давање предности разиграној контури објеката, постављају се торњићи, зграде постају налик на мале палате. Други архитектонски стил који је карактеристичан за то раздобље је сецесија, али она у великим градским подухватима не утиче битно, па се може констатовати да у Сенти није могла пустити корене. Можда је узрок томе био вемао конзервативни дух. У том стилу изграђена је 1903/4. Ватрогасна касарна по пројектима Беле Лајте, али, иако су тада најпросвећенији Сенћани прихватили ту грађавину, то није било довољно за већи узлет сецесије. Лајта је учествовао и на конкурсу за доградњу Гимназије и победио, али му нису поверили градњу, него је, по узору на његово решење, пројекте израдио градски инжењер Домонкош Берзанцеји. Од 1906. галерија главних објеката Главног трга почиње да постаје спратна. Дограђује се Гимназија, затим се поред хотела „Евжен” подижу палата „Николић”, нова католичка Плебанија и хотел „Ројал”. 

На централном тргу, који краси парк, Градска кућа доминирала је својом величином и изгледом у прошлости, а тај примат најважнијег оријентира у вароши задржала је до данашњих дана. Пожари су били кобни за најважније грађевине у центру вароши и почетком прошлог века јер су 1911. изгорели Градска кућа и Римокатоличка црква, а једино је у том комплексу остала зграда Поште јер је била покривена црепом. Истовремено с одлуком о градњи нове Градске куће (1912–1914) и подизањем нове Римокатоличке цркве Светог Стефана, грађене баш током Великом рата, Сенћани су се одлучили и на коренито преуређење трга. Две нове грађевине на главном градском тргу, својим размерама, представљале су друштвену жељу да се прекораче сопствени оквири, а пошто је избио рат, тај период „промене размера у архитектури Сенте”, нагло је прекинут па није могао оставити значајнијег трага иза себе и оставио је аграрне корене који су Сенту одувек карактерисали.

Милорад Митровић

Фото: Приватна архива

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести