Самит овчара и расних оваца код села Војвода Зимоњић

На њиховом шестом самиту су приказане овце разних раса с војвођанских пашњака, такмичило се у ручном стрижењу, кувању паприкаша у малим и великим бограчима, а на ражњу, уз јагњад, окретала се и понека „’тица прасица”. Дегустиране су палинке уз свирку хармоникаша, тамбураша и цитраша, а играли се чардаш, коло, па и трбушни плес. 

– Нама су те феште истински празник јер чобански живот није лак па треба да се мало провеселимо и млађим генерацијама прикажемо традиције – збори председник Удружења „Капетански рит” Тибор Балаж из Доњег Приморја, салашарског краја Војводе Зимоњића. – Сад је овде једва 6.000 оваца, а некад их је било и 20.000. Од пролећа до касне јесени траве је у изобиљу, пашарина није скупа, само сто динара по грлу за целу сезону, па се нађе рачуница. Али углавном само од продаје јагњади јер нема ни организованог откупа овчијег млека.

Горан Бошњак из Војводе Зимоњића за сваки овчарски скуп окрене по јагње и прасе, док у паприкаша стави целу овцу, од главе до репа. Затекли смо га док лопатом контролише жеравицу испод печеница. Има скромно стадо од око 70 грла, а сматра да се тренутно у овчарству може опстати, захваљујући пре свега подстицајима државе од 7.000 динара годишње за сваку уматичену овцу, односно 2.000 за јагње испоручено кланицама.

Стрижење је уобичајено с пролећа, да би се овце пре летњих жега ослободиле руна, али вуна се већ дуго плаћа багателно. Лане је цена била нешто боља, чак и 120 динара, али ове сезоне је тек 60. Ручно шишање је спорије и мукотрпније од оног на струју, али ипак, многи власници стада воле да ангажују људе вичне маказама, мада на северу Бачке за њима не заостаје ни Ангела Бажо из Чантавира.

Иштван Балинт (69) из Војводе Зимоњића ручно стриже за 150 динара по комаду и пошто је искусан, поуздан и прецизан, радо га ангажују.

– За дан острижем до 35 грла, што није лако, али тако може да се заради. Лакше је кување паприкаша, али за оба посла којима сам вичан треба доста труда – вели Балинт.

Ференц Пос Сабо и Момир Радаковић из Бачке Тополе објашњавају да се на такмичењима у стрижењу гледа како се рукује животињама у припреми и током послу – и те како је битно да се овца не повреди, да „фризура” буде ошишана равномерно, а не степенасто. На крају је важно да се руно лепо упакује и увеже остриженом вуном. 

Сви се на овчарским фештама труде да што аутентичније уреде своје штандове, а готово је ненадмашна екипа „Душ хуш” (Дебело месо) из салашарског краја Оромпарт из атара Горњег Брега, код Сенте, или Удружења „Лила акац” (Љубичасти багрем) из банатског села Јазова, а сви су врло верзирани у справљање паприкаша. 

– Најважније је да месо буде квалитетно, свеже и лагано се крчка, а и добро зачини – објашњава Роберт Пири из Јазова. – Осим црног лука и мало поврћа, бибера и других додатака, обавезно убацимо црвену млевену алеву паприку. Па по њој је паприкаш и назван! Но, у Кикинди, Меленцима и том делу Баната кува се „бели паприкаш” без паприке. Свако чува свој рецепт и традицију.

Јожеф Калман из Војводе Зимоњића има око 300 грла, мајстор је за паприкаш из великог бограча, а вели да живот на Јарашу ни за шта не би мењао јер га је отац на пашњаку код оваца и правио!

– Ове сезоне јагњење је било врло добро, доста близанаца, шест тројки, а прошле сезоне било је и четворки. Нешто јагњади остављамо за приплод и обнављање стада, а већину продамо месарима – вели Калман, коме крај бограча друштво прави и хармоникаш.

Светозар Цвета Мургашки са Ченеја има 400 грла, а приплодну шиљежад „виртемберг” приказао је изворно јер не признаје кад се налицкају за сајам и хране гранулама. Својим овцама оброк појачава шаргерепом из Бегеча, две-три приколице недељно.

– Потражња за приплодним грлима је велика, поготово „виртемберга” – напомиње Мургашки. – Сваки дан зову и долазе из цела Војводине, па и крајева јужно од Саве и Дунава, али немам колико ишту. Гледам свако јагње добро да othranim, било да је за приплод или клање. Мушко с педигреом је 200 евра, женску не продајем, али је цена око 250 евра. Није јефтино, али државне субвенције једва покрију трошак за храну.

Охрабрује, уверен је Владимир Канкараш из врбаског Удружења „Бикара”, могућност извоза јагњетине у Кину. Тренутно је у Војводини око 180.000 грла, што Кинезима није „ни на зуб”, али Канкараш сматра да би се, уз потпору државе, укључивањем вештачке оплодње, брже умножила стада и кинеско тржиште било могуће подмиривати за четири-пет година. 

Милорад Митровић