Нажалост, сасвим је извесно да због пандемије фестивал неће бити одржан у заказаном термину, а тим поводом је посебну музичку видео-поруку Новосађанима упутио оснивач ансамбла, композитор и пијаниста Џон Ходијан: „Ми смо заиста једва чекали да дођемо на Фестивал Номус. Али, за сада, боље је и за вас, и за нас, да останемо код куће и будемо безбедни. Када будемо дошли, заиста ћемо имати шта да прославимо. Водите рачуна о себи и својим најближим. Видећемо се ускоро“,
Прошлост и фолклор су две шкриње по којима композитори одвајкада чепркају. Жудећи за добром идејом и квалитетним материјалима, креативни људи се, неретко, окрећу прошлости – да би из њених, каткад врло замрачених кутака извукли, реанимирали и редизајнирали какав феномен – али и фолклору – где обично налазе упечатљиви звучни колорит, ритмику и мелодику. Резултат оваквих композиторских порива јесу, углавном, заводљива дела. Лако комуницирају са публиком, доносе причу или, чак, бајку, инспиришу, подстичу, буде знатижељу... Речју – заносе. Јер, прошлошћу и фолклором натопљена дела измештају слушаоца у неки другачији простор и време. Зато су тако магична, егзотична и сугестивна.
Код јерменско-америчког композитора Џона Ходијана се простор и време, као и фолклор и прошлост, преображавају, мешају и стапају у сложену целину, коју су новинарска и критичарска пера до сада описала као сусрет „Истока и Запада” односно „древног и модерног”. Или – као музику „дубоко потресну” односно „врло интригантну, но ипак, приступачну”. Међу онима, који су имали потребу да је жанровски ближе одреде, изнедрени су описи попут „јединственог хибрида world music-а и савремене класичне музике”. Па, и сам Ходијан, у нашем интервјуу који је требало да буде најава новосадског концерта, каже за свој пројекат „Песме изгнанства” (Songs of Exile), да се налази тачно „на средини, између јерменског фолка и нове класичне музике.”
Разлагањем Ходијанове сложене музичко-семантичке целине, коју под називом „Песме изгнанства” изводи његов The Naghash Ensemble, долазимо до разнородних елемената: јерменски (и оријентални) народни инструменти, клавир, белканто стил певања, поеме свештеника из 15. века, контрапункт, духовне поуке, искуство егзила итд. База свега јесте поезија средњовековног јерменског свештеника Мкртича Нагаша (1394 – 1470), до чијег је првог фрагмента Џон Ходијан дошао након вишемесечног чепркања у библиотекама у Јеревану, Њујорку и Берлину. Фрагмент је одмах нашао пут до његовог срца, одвевши га у даље истраживање, те до коначног опуса од 16 Нагашевих поема. Исход Ходијанове очараности мислима и порукама продуховљеног припадника јерменског народа из давних времена, који је део живота провео у изгнанству, јесу три албума – својеврсна три тома циклуса „Songs of Exile”, Volume I (2014), Volume II: Credos & Convictions (2016) i Volume III: Lamentations & Benedictions (2019).
Каква је засебна концепција сваког од три тома?
– Подела поема на три „свеске” је моја синтетична конструкција. Већина поема у првом тому се бави концептом живота у егзилу. Комади у другом тому одраз су Нагашеве вере и његове улоге свештеника, духовног саветника или, пак, посредника између Бога и човека. Поеме у трећем тому се односе углавном на човекову глупост, лудост и ужасна људска стања. А у Новом Саду ћемо извести одабране делове сваког од три тома.
До идеје да ради баш на оваквом пројекту, који јак сноп светлости баца на моћне гласове, полифонију, духовност и Средњи век, Ходијан је дошао слушајући сопран Хасмик Багдасарјан у чувеном Храму Гарни у Јерменији. Програмом је доминирала средњовековна јерменска духовна музика, подржана сјајном акустиком грађевине у грчко-римском стилу, из 1. века. Тај звук је фасцинирао Ходијана, покренувши га да уради нешто у том стилу, али на нов, особени начин. Тако је и отпочео дуготрајну потрагу за пригодним, старим текстовима. Након открића Нагашеве поезије, почео је да компонује музику и ствара тим, у којем се од почетка нашла и Хасмик Багдасарјан.
Прва сећања на музику везана су Вам за јерменски фолк, који се свакодневно слушао у Вашој, јерменској породици, у Америци. Који је део тео музике из детињства уткан у „Песме изгнанства”?
– Све што сам у детињству слушао била је јерменска музика. Слушао сам је у цркви, на свадбама, сахранама, и код куће. Али, наравно, током одрастања нисам могао да избегнем савремене популарне жанрове. Истовремено, стицао сам класично образовање у сфери европске уметничке музике. Увек ме је привлачило дело Баха, као и средњовековна вокална полифонија. С друге стране, занимало ме је и шта се дешава у свету савремене експерименталне музике, нарочито рад америчких минималиста. И све то што сам навео може се чути у музици The Naghash Ensemble.
Када сте први пут посетили Јерменију? Да ли сада, живећи у Лос Анђелесу, а повремено и у Јеревану, као и Берлину, сматрате Јерменију, поред Америке, такође својим домом?
– У Америци сам одрастао у великој јерменској породичној заједници. Јер, иако је геноцид приморао милионе Јермена да напусте домовину својих предака, где год да су се они настанили, формирали су нове, тесно повезане заједнице. И ја сам одрастао у оваквој врсти јерменске комуне, изван саме Филаделфије. У Јерменију сам отишао знатно касније у животу, тек у зрелој доби. Међутим, данас су мој дом пођеднако Јерменија и Америка. А, како се у политичком животу Јерменије догађају чудесне ствари, док се истовремено одвија кошмар на америчкој политичкој сцени, могао бих да кажем да се у последње време, ипак, у Јерменији мало више осећам као код своје куће.
Концертни живот The Naghash Ensemble почео је да се захуктава 2014. године, да би временом постајао све интензивнији, при чему се чини да су у динамичном распореду концерата доминирали наступи у Немачкој.
– Током претходне четири године The Naghash Ensemble је наступао у 15 земаља широм Европе. Истина је да смо у прве две године рада имали пуно концерата у Немачкој. Али, сада већ ансамбл има готово исти број наступа у већини европских земаља у којима смо имали прилика да гостујемо. Оно што нам је посебно драго јесте чињеница да наша музика, прелазећи било које државне границе, има једнак утицај на љубитеље класичне музике, као и на њорлд мусиц и џез публику.
Какви су даљи планови ансамбла са „Песмама изгнанства”? Шта после три тома?
– У оквиру једног великог пројекта желимо да од овог дела начинимо мултимедијалну представу великих размера, у којој ће текстови бити реконтекстуализовани. Други један пројекат је, пак, сасвим другачијег спектра. Укључује више импровизације у приступу делу, омогућавајући музичарима много већу спонтаност.
Марија Витас
