Један од највећих композитора Петар Коњовић такође се местом рођења бележи Сомборцем, пијанисти Трбојевић и Зурковић, први кадгод, а потоњи и данас, осваја срца публике широм света, прерано преминули диригентски геније Силвестер Хајнал довео је хор „Јувентус кантат” на врх света…
Управо на таквим традицијским засадима цветају нови музички сомборски таленти па ту варош није претерано зачудио нови успех младе оперске певачице Соње Шарић, предновогодишњи тријумф на атинском Гран прију „Марија Калас”.
Награда која носи име сигурно највеће диве оперске сцене а додељује у њеној родној Хелади, није завршила у Соњиним рукама тек тако. У тај пут уткано је много рада и зноја, али и оног састојка који будућу звезду оперске сцене разликује од доброг певача, „сувог” талента и љубави према музици.
„Припремала сам се око месец дана веома интензивно, програм је био захтеван, чак 13 оперских арија и неколико соло песама“,објашњава Соња током кратке посете свом родном граду, у који је дошла не би ли и лично примила варошку захвалницу додељену зарад блиставе презентације Сомбора у свету, не пропуштајући да изрази захвалност својој професорки Снежани Стаменковић, као и тиму Опере Грац, где успешно наступа након школовања у Манхајму.
„Изузетна организација такмичења омогућила је нама, такмичарима, све неопходно да се лепо осећамо па и немам утисак да смо гледали једни на друге као конкуренцију, те смо певали у три рунде, а преосталих дана уживали у лепотама Атине и мора, на готово 20 степени у децембру. Нисам очекивала награду, циљ ми је био да будем задовољна својим певањем и будем на неком свом нивоу. Велика је ствар певати пред великим уметницима у жирију попут Еве Мартон и Шерил Студер, па није чудо што сам пресрећна што су баш они наградили моје певање“, демонстрира не само скромност, већ и добро кућно васпитање млада дива у настанку.
А све је, по њеним речима, потекло управо из дома Шарића, у којем се увек слушала и певала лепа музика, па је и тада малена Соња уживала певајући пред огледалом, у маминим хаљинама и ципелама.
„Моји родитељи су по професији лекари, али обоје веома музикални, дали су нас троје, два старија брата и мене, у музичку школу. У кући смо имали више инстумената на којима се свирало него што је нас било. Браћа су завршила музичку школу, а ја сам је напустила након три недеље јер ми није било по вољи да свирам клавир. Онда сам неколико година играла кошарку, певала сам и у хору, али све то није било то, док једног дана нисам у сомборском позоришту отпевала песму „Болна лежи Анђелија млада”. Имала сам 14 година. Тада су, тако кажу, публици у сали биле очи пуне суза а кожа најежена. И ја сам осетила да ће та песма постати важан део у мом животу, прекретница“, присећа се својих почетака Соња.
„Слушајући Радио Београд код куће, имала сам већ тада велики репертоар староградских и народних песама па су кренули наступи на свим сомборском манифестацијама, мањим и већим, незаборавна дружења с тамбурашима. Убрзо ме је стигло оно што сам напустила музичку школу јер сам, желећи да постанем певачица, морала надокнадити све то у најкраћем могућем року. И тако сам ишла од понедељка до четвртка у сомборску гимназију а петком у Музичку школу „Исидор Бајић” у Новом Саду на часове певања и солфеђа, а љубав према музици је бивала све већа. Испрва сам кренула не бих ли моју староградску музику још лепше певала, но временом сам прешла и на соло песме и оперске арије, а како су већ друге године учења кренуле награде на републичким такмичењима, ја пожелех и да постанем оперска певачица“, „кликнуло” је у Соњи, која се с 19 година обрела у Манхајму на Музичкпј академији, где је и дипломирала у класи професорке Снежане Стаменковић.
Како каже, током школовања, али и актуелног професионалног ангажмана у Опери Грац, најтеже јој пада одвојеност од породице, која је прерано остала без великог ослонца, оца, чувеног сомборског хирурга.
„С првим већим успесима сам себи „објаснила” да то тако треба, па и ту раздвојеност доживљавам некако нормално, али се радујем сваком доласку и сваком лету које проводим у Сомбору с породицом, гледам нашу равницу и пијем онај мир каквог нигде нема осим у родитељској кући. Уживам у оној музици од које је све почело“, сведочи у даху млада сомборска сопранисткиња пред којом, ако је веровати међународним критикама, тек стоји велика каријера.
За сада, тако скромна и грађански лепо васпитана, сомборска девојка, осим велике жеље да пева, и нема неких других планова. Ако је наредних година срећа пропрати па добије лепе улоге које пристају њеном гласу, уз које ће моћи да развије своје већ сада импресивне певачке и сценске квалитете, ни дан када ће се проширити списак музичких великана који се местом рођења Сомборцима бележе, није далеко.
Милић Миљеновић
