Није их ни много брига да ли сте благородни или намћорасти – они вас воле баш онакве какви јесте и ако им поклоните мало пажње и љубави вишеструко ће вам вратити. Да, то су наши другари из царства животиња, пре свега куце, маце, али и зеке, хрчци, рибице и птичице – сва она дивна створења која нас оплемењују и мењају набоље.
– Сматрам да је људима који нису имали кућног љубимца један део душе остао неактивиран. Заиста мислим да кућни љубимци могу да нам открију сасвим један нови свет и поглед на живот који ни са чим другим не може да се пореди. Они су стални извор среће и захвалности – открила нам је психолог др Дуња Цигић Гавриловић.
Да је то стварно тако доказују и бројне научне студије. Научници су проучавали утицај мачака, паса, хрчака, птичица, па чак и златних рибица на психички оболеле, једна од њих, др Хелен Луис Брукс са Одељења за Психолошке науке Универзитета у Ливерпулу, показала је да кућни љубимци благотворно утичу на људе који имају депресију, биполарни поремећај, чак и шизофренију. Љубимци су им пружали осећај безусловне љубави и подршке и ублажавали бриге, усамљеност и тугу.
– Кућни љубимци не осуђују, прихватају и подржавају безусловно, што болесници често не добијају од породице или друштва. Љубимац им уз то помаже да задрже осећај посебности, достојанства и егзистенцијалног смисла – закључила је у свом раду „Моћ подршке животиња пратилаца људима који живе са менталним проблемима“ др Брукс.
Америчко удружење ветеринара на својој службеној веб страници износи дефиницију везе између човека и животиње као обострано корисног динамичног односа који карактерише понашање кључно за здравље и добробит како човека, тако и за животињу. Не би требало занемарити ни чињеницу да то коначно доводи до боље физичке и психолошке добробити у целој заједници.
На могућу везу између друштва кућног љубимца и телесне добробити међу првима је упутила студија истраживачког тима Ерике Фридман. Њен истраживачки тиме је дошао до сазнања да је оним људима који су били хоспитализовани због кардиоваскуларних проблема, после годину дана по отпуштању из болнице, стопа смртности значајно нижа за оне пацијенте који имају кућног љубимца у односу на оне који их немају, независно од пола, економског и социјалног статуса, али и физичких активности. То потврђују и истраживачи окупљени око Џун Мекниколас са Универзитета у Ворвику: више стопе преживљавања након инфаркта, значајно нижи ризик од астме код деце која су у првој години живота имала кућног љубимца, нижи ризик од кардиоваскуларних обољења.
Постоји још једно занимљиво истраживање које су водили др Карен Ален, др Брабара Шајкоф и др Џозеф Изо 2001. године. Посматрали су берзанске мешетаре, који имају изузетно стресан посао, који су живели сами и имали хронично повишени крвни притисак и због тога им је прописан лек из групе ангиотензина (лекови за снижење крвног притиска). Случаним узорком половини је речено да удоме пса или мачку из азила. Шест месеци касније, ангиотензини су код свих испитаника значајно снизили крвни притисак у стању мировања, међутим у стресној ситуацији висина крвног притиска била је упола мања код испитаника који су удомили пса или мачку у односу на групу оних који су наставили да живе сами. Аутори су такође дошли до сазнања да су код испитаника који су имали мало пријатеља и друштвених контаката, позитивни ефекат друштва љубимца били највећи.
Многи психолози кажу да је однос са кућним љубимцима најчешће врло једноставан и сигуран, с минималним је ризиком, а све карактеристике које се приписују љубимцима заправо задовољавају основне потребе појединца да буде вољен и да има осећај самопоуздања.
Познато је да и интеракција с кућним љубимцем изазива лучење окситоцина – хормона љубави који у нама покреће осећаје среће и поверења, објашњавају психолози. Требало би истаћи да су кућни љубимци веома важни и у животу деце.
Код деце четвороножни пријатељи развијају осећај одговорности, саосећање, самопоуздање, смиреност, дисциплину, посвећеност... Помажу да се деци побољша имунитет и чине их активнијим, то се нарочито односи на псе као љубимце, јер ће деца део свог слободног времена провести напољу шетајући и трчећи са псом – што је важно, нарочито сада када деца проводе сате и сате поред екрана.
Децу би требало научити и на властитом примеру им показати, да је љубимцима потребна свакодневна брига, пажња и љубав. То се односи на све кућне љубимце, а нарочито на псе. Оно што се не сме заборавити јесте да се осећај одговорности код деце не развија преко ноћи, него постепено. Зато родитељи не би требало да замерају деци уколико се не снађу у тој улози, посебно не на почетку. Нереално је очекивати од детета које је тек кренуло у школу да брине о свим потребама свог љубимца, али важно је подржавати његову жељу да томе учествују.
Но, не би требало ни занемарити утицај кућних љубимаца на старије особе. Они их подстичу на активност, ублажују им усамљеност... Кућни љубимци могу да имају кључну улогу у пружању помоћи да се превазиђу изазови старења, јер сениори воде пасивнији начин живота, мање се друже и више су подложни депресији. Истраживања показују да су четворножни пријатељи заслужни и за бољи процес памћења. Дружење с њима увесељава им свакодневицу, фокусира их на садашњост без претеране бриге за будућност.
На крају би ваљало поменути и то да кућне љубимце не узимамо само да би деци или себи купили нову играчку, па када се схвати да око те играчке има доста обавеза, можда и више него забаве, онда се животиња одбаци... Љубимци нису играчке, они су жива бића и требало би бити одговоран власник који се за свог љубимца брине као за члана породице – не одбацује га, јер му је досадио, остарио или зато што се разболео. Наши љубимци, а нарочито пас, за мало неге обасипа нас љубављу и враћа нам је вишеструко. Неће нас ни увредити, ни критиковати, нити гњавити глупостима. Ко то није осетио – стварно се осећа закинутим.
Марина Јабланов Стојановић
