Кроз овај подневни магазин Наталија са својим гостима из света музике, глуме, спорта, психологије и других области разговара о различитим темама, које прилагођава целој породици и свим узрастима. У интервјуу за наш лист Наталија Милосављевић сумира првих годину дана пред телевизијским камерама и говори о својој дугогодишњој новинарској каријери.
Дан пред прво издање емисије „Викенд на К1” гостујући у јутарњем програму на К1 телевизији изјавили сте: „Пробаћу, не кажем да ћу успети”. Шта годину дана касније себи кажете - јесте ли успели у новом пословном изазову и како бисте сумирали прву годину пред телевизијским камерама?
– Успела сам. Знала сам то и када сам почињала, али искуство у мени говорило је да је боље да кажем да ћу пробати па шта буде. Знате, када сте дуго у медијима, као што сам ја пре овог била 25 година на радију, ствари су мање-више очигледне, само је питање колико је времена потребно да се оне десе. Сада, након годину дана телевизијске емисије „Викенд на К1”, могу да кажем да сам успела да се снађем, да гледам у камере када треба, да седим како треба, да се носим са свим телевизијским плановима и исто тако телевизијским изазовима кроз ту своју емисију. Жив програм веома често значи и измена плана уживо, гост касни - пуштамо прилог, па рекламе, а онда ће доћи гост и тако укруг. Ово је за мене успешан почетак, јер на свим осталим садржајним, припремним, техичким и новинарским детаљима ћу још порадити.
Како су у изгледали први „плодови” вашег рада пред камерама након визуелног спајања са публиком, која вас је раније углавном препознавала само по гласу?
– Ја сам се давно, давно сусретала са камером, радећи по мањим телевизијама много мање емисије и прилоге, али сам „пробила лед” тада, па сада нисам имала трему пред камерама. И то мислим да је била моја предност. А следећа предност је то што сам радијски човек, тј. жена. То значи да ми није проблем да причам колико год да се то од мене тражи, као што ми није проблем да саслушам госта, да не упадам у реч, да имам динамику, да ми се чује свако питање и коментар…То све научите на радију, онда када се сви који слушају, претварају у ухо па им је јако важно да прецизно чују све. Е, сада, на телевизији то добија смисао, где вас публика на све претходно још и види. И мислим да нисам разочарала. Добијам лепе критике и на рачун изгледа. Понекада и превише таквих коментара има да помислим да није требало ни да спремим емисију. Дешава ми се да, на пример, спремам два и по сата шта ћу да кажем, како да се обратим гледаоцима, а онда, након емисије стигне порука: „Ћао, Наталија. Супер си, имаш лепе ноге.” Али, није да ми није драго, симпатично је све то.
Колико вам уопште прија промена и јесте ли тешко „раскинули” са том интимом која је карактеристична за радио као медиј и посебним односом са публиком која је углавном, кажу колеге, специфична?
– Радио је био и остао моја прва љубав. А прва се љубав не заборавља и заувек се воли. Уђем у ауто и још увек појачам песму па утишам кад иде инструментални део да ја испричам шта имам о тој и тој песми. Ето колико је радио и даље у мени. Волим сама са собом да причам као да сам још увек на радију и као да ме неко слуша. Не знам да ли је то болест или последица везе између радија и мене, али прија ми да понекад сатима слушам радио и даље смишљам како бих ја неку песму најавила, шта бих испричала…
На Инстаграму сте написали да и после годину дана „љуљате, возите и не мислите да се зауставите” када је ваша емисија, али и каријера на телевизији у питању. Планирате ли да дограђујете концепт емисије „Викенд на К1” и шта бисте јој после годину дана додали или одузели?
– Доста тога планирам и много бих да експериментишем, али тако да се то не осети кроз live програм. На пример, недостаје ми телефонско укључење публике у програм, активација са гледаоцима, што мислим да ће се у једном тренутку на неки начин десити. Фале ми још неки моменти који ће се десити почетком следеће сезоне. Али, да не откривам…
Како у мору информација које пристижу са свих страна, али и помало затрпаног забавног програма што у медијима, што на друштвеним мрежама, задржати квалитет и омогућити гледаоцима да одређени садржај „гледају без стида”, што и јесте гесло К1 телевизије?
– Једино упорношћу и залагањем новинара за исти. Када кажем новинара, мислим на цео тим једног медија. Дакле, новинар је тај који првенствено треба да има нит за рад, жељу да све што замисли и реализује, тим који ће то спровести у дело и, наравно, да имате колике - толике услове да вас људи виде, да сте доступни, локално и регионално. Квалитет је данас тешко задржати, слажем се. Неки и не досегну до њега. Пробају, па одустану. Задрже се на просеку јер су се преценили па су мислили да могу. Али, сматрам да ја као новинар морам бити мали мрав коме телевизија неће попити памет и славу, него мрав који ће марљиво да спрема све што ће остали мрави да гледају и пробају! Једино тако има смисла. Кад мало загребете испод површине, кад мало размишљате ван оквира очекиваног, е ту чучи квалитет који чека на вас. Наравно, мало је оних у овом послу који иду путем којим се ређе иде, али ја сам зато срећна што су сви такви на К1 телевизији, где је важан квалитет, а не квантитет. Отуда позив гледаоцима да нас гледају без стида, да сутра без стида могу да кажу пријатељима: „Хеј, гледао сам то и то на К1, гледај и ти”.
У вашој емисији и неафирмисани музичари добијају својих пет минута пред камерама, што се ретко догађа у забавним програмима. Колико вам је тај сегмент, као некоме ко је дуго година на радију пратио музичку сцену, важан и мислите ли да и разноликост у жанровима коначно добија свој простор за афирмацију?
– Мислим да је веома важно да се нађе баланс између веома познатих личности и оних који имају потенцијала да то постану, па зато и дајем шансу, а неки је баш лепо и искористе. Ако им не дамо шансу постоје две бојазни. Ови веома важни ће постати тако још умишљенији, јер су веома важни само они, а друго, они који су могли бити звезде, никада и неће добити шансу ако им ми не дамо исту. Неафирмисани бендови на пример, немају нигде простора да се експонирају а често боље звуче и певају од афирмисаних. Јер, они нису имали довољно средстава да у неком бесном студију „испеглају” све фалшеве, па су научили све онако како треба. Много нам је земља добра и плодна што се тиче музике, треба то само пронаћи и истерати на површину!
Новинари су безмало „инфицирани” својим послом па тешко из њега могу да изађу. Које су ваше „одбрамбене” методе за одвајање пословног и приватног и успевате ли уопште да се као вечити радохолик искључите из посла онда када не радите?
– Све чешће размишљам о томе како ћу да када одем са посла да погасим телефон на два сата али не успева ми! Оно што је добро, родитељи су ми близу, пријатељи нису из овог посла па се брзи „искључим” из медијског круга пакла (смех), а све уморе излечим уз помоћ куце, пудлице. Шетње са псом умеју да пријају више него шетње са људима. Пробајте.
Једна сте од ретких новинарки и водитељки у земљи која у емисији има и „pet friendly” сегмент, па су тако честа тема емисије кућни љубимци, који су неретко и гости у вашем студију. Чини ли вам се да је и кроз медије постало све важније да се говори о кућним љубимцима и изазовима са којима се њихови власници сусрећу и шта мислите како је дошло до тога?
– Не да ми се чини него сматрам да је веома важан сегмент рубрика у којој се прича о исхрани, нези, одрастању љубимаца и животиња уопште у нашој земљи и у кући сваког од нас. Како се константно повећава број власника љубимаца тако је потреба да се прича о љубимцима и животињама уопште, све већа и све кориснија. Ми у емисији врло често дајемо савете, како да излече пса, како да се спасе маца са крова и слично. Врло је важно причати, а мислим да је још важније размењивати комуникацију, јер знамо колико наши људи воле да ураде нешто што је и њихов комшија, пријатељ, познаник већ пробао или урадио. Ако је и моја емисија допринела да се померимо са места и причамо о љубимцима све више ја сам неизмерно срећна! А и ја сам власница једне неодољиве пудле, утолико ми је драже.
Прва сте жена која је у Србији радила „one man show” на радијској станици, међу првима сте имали прилику да водите програм на радију „који се гледа”, учествовали у стварању радијског фестивала... Колико су вам сви ти изазови помогли у каријери и јесте ли иначе особа која воли да помера границе?
– Волим да померам границе и волела бих да и даље то могу да урадим у свету телевизије. Ово што сте напоменули дешавало се на радију и, заиста, нема оног шта нисам пробала и била поприлично добра у томе. Али, иза тога је велико одрицање и труд. Ја сам својевремено умела да читам све дневне новине наглас и да вежбам читање по неколико сати, о музици и преслушавању песама и да не причам. Сваки изазов прихватам само уколико пре тога схватим да ћу успети да се организујем са вежбањем истог. Јер, ако нема залагања, вежбања и одрицања неких својих, изазов није изазов. Закључићу овај интервју са првим питањем и одговором, а ви ћете разумети. Пробаћу и на телевизији да померим границе, не кажем да ћу успети!
Владимир Бијелић
