Настала је у лагуни на 118 острва, а њене улице су заправо канали, па зато и не чуди што су бродићи, вапорета, трађета и гондоле једина превозна средства у граду који је проглашен за живи музеј. Нама тако позната превозна средства, као што су аутомобили, бицикли, аутобуси, трамваји, могу само до обода града, а онда у неко друго време улазите пешке или неким од водених превозних средстава. Када се уморите ходајући крај раскошних палата, од којих је нажалост многе оштетио зуб времена, и прелазећи многобројне мостове, можете осетити дух овог града и са воде, а један од начина је чувена вожња гондолом. Иако је овај начин разгледања града за многе туристе веома скуп, искуство вреди тог новаца. Вожња од 30 минута сада кошта 80, од 40 минута 120, а ноћна 100 евра. Станице се налазе на неколико места, а најпознатије је оно крај Трга светог Марка.
Гондоле представљају један од најпознатијих симбола Венеције. Ови чамци су вековима коришћени у Венецији као један од главних видова транспорта. Данас служе само за туристичке обиласке, док се за транспорт користе бродићи. Асиметрична гондола је дугачка 11, широка од 1,40 до 1,60 метара и тешка 600 килограма. Нагнутост гондоле треба да буде у пропорцији са тежином гондолијера, лева страна је за 24 центиметра шира од десне, па су на тај начин странице уједначане тежином. Зато и не чуди што гондолијер у гондолу уводи једног по једног путника и распређује их на места по тежини. Данас се у Венецији налази око 400 гондолијера, одећа коју су носили у прошлости је била знатно богатија, док су данас обучени у морнарске мајице, црне панталоне и неизбежни сламени шешир са траком. Ови чамци су били бојени у различите боје, све док у скоријој историји, локалне власти нису одлучиле да сви морају бити офрбани у црну боју. Некада је гондола било много и биле су различитих облика. Данашњи „банана” облик је развијен у деветнаестом, док је у двадесетом веку сваку промену изгледа гондола забрањивала локална власт. Гондоле се израђују ручно коришћењем различитх врста дрвета (орах, трешња, храст, јела, махагонија итд.) и састоје се од око 300 делова, а израда кошта 20.000 евра. Оно што привлачи пажњу на свакој гондоли јесу украси. Металне декорације које се постављају на предњој страни сваке гондоле зову се „ферро”, што представља дуждеву круну, лук мост Риалто, а сваки зарез (има их укупно шест) представља шест сестиера тј. градске зоне.
По правилу у гондолу може да уђе до пет путника. По венецијанском обичају, гондолијер стоји иза путника на палуби са једном испруженом ногом, док другом синхронизује завеслаје. Додуше, ми нисмо „добили” нешто причљивог гондолијера, тако да смо у вожњи каналима уживали свако из свог угла. Наравно, уз повремено фотографисање, како би утисци остали што дуже у мислима. Незабораван је доживљај провести се испод Моста уздаха, те много других, затим крај палата у којима су некада живели богати Венецијанци, а данас су многе претворене у хотеле, радње прознатих брендова, сувенирнице... Но, у многима и даље живе свакодневним, а нама тако познатим животом, потомци некад моћних Венецијанаца. Шири се веш, на терасама се пије кафа, завесе лелујају на ветру, а онда иза неког угла искрсну мирни мали тргови, затим траторије и ресторанчићи ушушкани крај канала, где су житељи готово сакривени од погледа знатижељних туриста. И баш овако, са канала, из гондоле, може се на трен упознати њихов начин живота. Ту се не чује жамор и бука туриста са најзначајнијих места у Венецији, а гласови гондолијера и понеког туристе стапају се са звуком таласа који се одбијају од палата.
Текст и фото: Гордана Маленовић
