ЈЕЛЕНА АЛАРГИЋ ПРАВИ ЧУДА ОД ПУСТОВАНЕ ВУНЕ Вуненом обућом против болова, тромбозе, главобоље
У времену када се свет све брже креће ка индустријализацији и масовној производњи, очување старих заната постаје не само културна већ и еколошка потреба.
Традиционалне вештине као што је пустовање – техника обраде вуне стара вековима – сведоче о дубокој повезаности човека са природом и локалним ресурсима. Повратак природним материјалима, попут необрађене вуне, није само омаж предању и рукотворству, већ и одговор на глобалне изазове заштите животне средине.
Употребом одрживих, обновљивих материјала и ручних техника које не загађују природу, стари занати попут пустовања добијају нови живот и постају савремени симбол еколошке свести.
Јелена Аларгић из Великих Радинаца у Срему, од вуне прави чудесно неле папуче, зепе и ципеле. Ова млада жена чланица је Удружења „Етно мрежа“, где се окупљају људи који желе да сопствену креативност споје са традицијом, стварајући права мала уметничка дела.
У селима попут Великих Радинаца, где је узгој оваца некада био широко распрострањен, производња вуне је представљала важан део сеоског живота и економије. Ипак, Јелена до скора о пустовању није знала ништа.
„Ову вештину нисам наследила из породице, већ сам је открила на обуци коју је организовало удружење Етно мрежа у Сремској Митровици. Одмах ми се допала комбинација традиционалног заната и могућности креативног изражавања, па сам одлучила да наставим да учим и развијам своје вештине“, каже Јелена
Додаје да је пустовање је стара техника обраде вуне, којом се влакна филцују и обликују у различите предмете, ручно, без употребе било какве машине или шивења.
„За израду се користи чиста извлачана овчија вуна, топла вода и сапун. Вуна се слаже у одређеној количини и облику, у зависности од предмета које се израђује“, наводи Јелена.
Како каже, процес трaје неколико сати, и што се дуже вуна ваља и сабија, добија се чвршћи материјал, а самим тим и бољи квалитет производа.
„Вуну не припремам сама, већ је набављам из Крупња, где се може наћи квалитетан материјал, погодног састава и текстуре за пустовање. Приликом избора вуне водим рачуна о њеној финоћи, чистоћи и боји, јер су то кључни фактори за постизање жељеног изгледа и трајности производа“, вели наша саговорница.
Иако се од пустоване вуне може правити свашта – од торби, јастука, до играчака, Јелена се посветила обући.
„Посебно сам се посветила изради зепица, јер су практичне, удобне и аутентичне. Собна вунена обућа има лековита својства. Овчија вуна упија влагу коју затим ослобађа, па нога остаје сува. Вуна ослобађа ланолин, који ублажава реуматске болове, као и болове мишића и поаже у зарастању рана. Могу се ностити и лети и зими. Ноге се не зноје, јер вуна обезбеђује природну циркулацију ваздуха“, истиче Јелена.
Додаје да, према научним истаживањима, стално ношење вунене обуће, посебно на босу ногу, спречава тромбозу, доводи притисак у нормалу, ублажава главобољу...
Поред зепица, наша саговорница прави и друге производе од пустоване вуне које поклања пријатељима. Сваки комад је уникат, јер се пустовање ради ручно и сваки пут даје другачији резултат, каже.
„Инспирацију проналазим на различите начине – некада идеје долазе спонтано, некада их добијам од купаца, а често истражујем на мрежама попут Пинтереста, где се може видети како се ова техника користи широм света. Трудим се да спојим традиционалне мотиве с модерним дизајном, како би моји производи били и функционални и естетски привлачни“, каже.
Јелена радове излаже на друштвеним мрежама, а раније је учествовала на ноћним маркетима и вашарима где су посетиоци имали одличну прилику да уживо виде производе, да их додирну, пробају и стекну бољи утисак о техници пустовања.
„Волим да кроз разговор са посетиоцима пренесем део приче о овом старом занату, јер сматрам да је важно сачувати традицију и пренети је новим генерацијама. Иако за сада пустовање остаје мој хоби и начин да изразим креативност, задовољство ми доноси и то што мој рад препознају и цене они који воле ручне радове и уникатне предмете. Биће занимљиво видети да ли ће неко из мог окружења наставити ову традицију и пронаћи у њој исту страст као и ја“ каже Јелена Аларгић.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.