ДНЕВНИК У СЕЛУ ДО ХИЉАДУ СТАНОВНИКА – СТЕРИЈИНО Ако вам је дојадио град, ево прилике
Кад год се упутимо ка делу Војводине који се протеже између Аде и Бачке Тополе, а који, ако погледате на мапи, подсећа на Бермудски троугао, дочека нас нека надасве интересантна ситуација коју је кад лакше кад теже превазићи.
Овог пута нам је Стеријино била финална дестинација, али договор с домаћинима је био да се сретнемо у Утринама, па одатле заједно одемо до првопоменутог села, што је довело до возања по атару за који нисмо ни знали да се њиме може проћи...
Елем, будући да „Војводинапут” проширује путић од Аде до Утрина (у дужини од 18,5 километара), тренутно су радови у западном делу, због чега нам је вожња од Стеријина до Утрина био изазов какав се не среће сваког дана. Најпре нас дочекује мимоилажење с камиончинама у самој кривини, потом труцкање по туцанику, обилажење машина као у тетрису, те таласање по споредном атарском путељку и онда брундање по „главном” пољском путу на ком су брисачи, за промену, растеривали наранџасту свилену прашину кроз коју смо пролазили као кроз маглу.
Е, а онда стигосмо до Утрина, руковасмо се са секретаром Месне заједнице задуженим за три села (укључујући и Оборњачу) Јожефом Молнаром, и опет назад у кола па до крајње тачке преосталих девет километара међ’ младим кукурузом, житом, сунцокретом... Е, а онда се доватисмо метле и чишћење аута је могло да почне...
Кад се посао воли, ништа није тешко
На главној Улици Маршала Тита налази се радњица „Егал” која ради двократно: од 6.30 до 12 и од 18 до 19.30 часова. Све муштерије дочекује вредна Ева Деме која је ту запослена седам година и, како каже, будући да је и завршила трговачко школу, воли свој посао и никад јој није досадно.
– Више људи долази током преподневне смене, а купују све, пиво, сладолед, хлеб – прича нам Ева, напомињући да дневно прода до 40 векни. – Није тако лоше живети овде, али би било добро да је промет у радњи већи. Посла увек има, ако нема муштерија, онда треба чистити или решавати папире и рачуне... Волим овај посао!
Пуна елана иувек расположена да поразговара с комшијама, Ева нам је укратко испричала свој животни пут који ју је из Сенте због љубави и узгајања стоке довео у Стеријино, као и да ван села, односно до Аде, има потребу да иде само кад јој треба апотека.
Већина нас који смо још овде углавном смо пензионери или предпензионери. Тада нисам могао да замислим да ће једног дана село овако изгледати... Фале нам млади, али зато што немамо радних места, то је највећи проблем (Ференц Пап)
У Дому омладине, илити Дому културе, илити простору за обележавање свих манифестација, приватних скупова, па и одржавање литургије, седели смо у дебелој ‘ладовини, а осим Молнара, дружењу се прикључио и члан Савета Ференц Пап који је мештанин Стеријина од 1975. године, када се доселио с оближњег салаша.
– У Савету сам од 2004. године и тада је било 245 одраслих мештана, не рачунајући децу, а сад ако нас све заједно има сто – каже Пап. – Већина нас који смо још овде углавном смо пензионери или предпензионери. Тада нисам могао да замислим да ће једног дана село овако изгледати... Фале нам млади, али зато што немамо радних места, то је највећи проблем. Али сад је већ и касно да се нешто овде отвори јер смо остали сами у селу.
Младо село скромне историје
У првој половини 19. века у атару код Аде налазила се пустош са неколико салаша, да би се почетком наредног века од њих оформило насеље са школом. Цела та површина припадала је властелину Енгелману који је имао летњиковац који се налази на акумулационом језеру „Светићеву”, оснивши тада и оближње село Победа. Земља је потом припала земљораднику Ђорђу Стричевићу по ком је село првобитно неко време носило име, да би после Првог светског рата добило ново име Валкаишор по тадашњој породици која је ту живела, а након Другог светског рата постаје званично Стеријино, с тим да се и мађарски назив задржао. А зашто баш Стеријино – нико не зна!
Основна школа им је угашена пре скоро две деценије и од тада ђаци путују у Аду, за шта им је обезбеђен бесплатан аутобус. Као и за предшколце, разуме се.
– Овде је идеално да се доселе они којима је дојадио град – вели Молнар, који нам увек с осмехом истиче да обожава што живи далеко од бетонских џунгли, ушушкан у свој зелени кутак. – Овде је мирно, ваздух је чистији, нарочито кад није сезона прскања и кад нема ових камиона који сад иду на градилиште да праве пут.
И заиста, наше разговоре пресецало је само тутњање тешкаша који би само пројурили селом, без бојазни да ће икога прегазити, јер тешко да икога могу и срести успут...
Овде је идеално да се доселе они којима је дојадио град, мирно је, ваздух је чистији, нарочито кад није сезона прскања и кад нема ових камиона (Јожеф Молнар)
– Одавде мислим да скоро нико и не путује за Аду на посао. Они који раде баве се пољопривредом. Земља нам је одлична за кукуруз, пшеницу, јечам, уљану репицу, а нарочито за повртаре који сеју мирођију и паприку. Око салаша у атару већ су избушили 17 бунара за заливање – прича Ференц Пап, који држи краве и овце, напомињући да је сточарство све мање заступљено, нарочито откако је забрањено да се овце терају поред пута на испашу.
Осим једне радњице, мештани Валкаишора (како се на мађарском село зове) имају лекара двапут недељно, поштар им долази средом, док им сваког другог уторка односе смеће што их, наспрам Утрина и Оборњаче (које ЈКП „Стандард” уопште не посећује), чини урбаном средином! У којој постоје свега три уличице. А ако вас занима како то све изгледа мимо писане речи, први повод вам може бити 24. маја и Олимпијада за пензионере.