"ДНЕВНИК” НА ЛИЦУ МЕСТА: ГРОФОВСКИ ДВОРАЦ ОКРУЖЕН ПУСТАРОМ Трагови племићке породице Одескалки тамо где се најмање могу очекивати

Нема данас на њој грба или каквог другог обележја које би открило име оног коме је првобитно припадала, али зато на крову стоји громобран у облику симбола ветеринарске медицине, што, показаће се касније, пуно говори.

Чији је тај дворац од осам стотина квадратних метара на месту где једино што може да се очекује јесте какав заветни крст, ђерам или валов не зна баш пуно људи? Кажу добро упућени, чак ни људима из околине тај податак није нарочито познат. Непобитна чињеница јесте да се дворац налази на пустари Вишњевци, коју многи погрешно називају Вишњевац, као што данас има доста контрадикторних информација из саме прошлости двора.

- Некадашња пустара Вишњевци, један је од најплоднијих делова, кажу, у целој Војводини - прича нам новинарка Сремске Телевизије Савета Цица Ковачевић, чији прадеда Милован Ковачевић је 1927. године постао власник половине посматраног имања. - Летњиковац је на километар од ауто-пута, нешто мање од километра удаљен је од пруге Београд-Шид, а четири километра одавде су Велики Радинци. Налази се у митровачкој општини, али Румљани тврде да је на њиховој територији. Сви говоре да је то имање Марка Пејачевића, међутим, он је био само управник. Комплетно имање припадало је грофовској италијанској породици Одескалки, која га је од аустријског двора добила за војне заслуге у борби против Турака. Царска кућа је велики део Срема доделила Одескалкијевима. Они су тако  дошли у посед целе јужне падине Фрушке горе од Илока до Инђије, у чијој близини је и Гладнош, последња Одескалкијева пустара. Има и у Јарковцима слична, мања зграда од ове. Она је доскора била у употреби, али је и њу зуб времена начео. 

Потврда навода Савете Ковачевић  је и грб Одескалкијевих који се данас чува у Музеју Срема, а према неким наводима стајао је у посебној ниши изнад главног улаза до педесетих година прошлог века. 

Грофовска италијанска породица поседовала је целу јужну падину Фрушке горе, од Илока до Инђије

Данас је, у мери у којој се зна за овај дворац, он много више познат по породици Фајфер, којој се и приписује његова градња. Судећи по одређеним записима, пустару Вишњевци Одескалкијеви су дали у закуп првобитно на 12 година 1784. браћи Леополду и Феликсу Фајферу, мада се у другим изворима наилази на податак да су закупци били отац и син Карло и Леополд. Тај закуп је потом продужаван десет по десет година. Било како било, Вишњевци су били у рукама ове породице до 1910. 

 – На имању је постојала пољопривредна станица за укрштање свиња. Укрштали су сремске мангулице и беркширске свиње и добили фајферицу.  До Ерема, насеља које се налази недалеко одавде, у  ком су живели бироши, по две породице у кући, од којих још само једна постоји, свиње су допремане уским колосеком уз помоћ волова и коња. Од Вогња где се налази жалезничка станица и сада, отпремане су у Беч.  Временом, преоријентисали су се на узгој коња. Била је ту највећа ергела арабера. Имали су 12 чистокрвних грла за приплод. Радила је 15 година и престала је када је била у пуном узмаху 1910.

Према забележеним сведочанствима потомака бироша, Леополд је био дугогодишњи студент који је волео коцку и лагодан живот у Бечу. За коцкарским је столом, наводно, упознао многе утицајне људе што му је било од користи приликом развоја ергеле. Наиме, од 1895. на Вишњевцима  узгој свиња замењен је ергелом. За кратко време, Фајфер је досегао, прича се, европске врхове у развоју арабера. Међутим, наводно због учестале појаве слепоће грла, ергелу је најпре преселио у Мађарску, а потом је најквалитетнија грла укрцао у брод у Ријеци с намером да их пресели у Бразил. Нажалост, брод је потобнуо, а са њим цела ергела. 

Каже се да је, иако тек закупац пустаре, Леополд Фајфер наручио пројекат код Хермана Болеа 1903. и подигао  дворац који је надживео обе породице - Одескалки и Фајфер и немо сведочи о давно прошлим временима. 

- Леополд је дао да се сагради дворац, који има 14 просторија, 10 оџака, масивна изрезбарена храстова врата... Сећам се када су пре коју годину запослени из Завода за заштиту споменика прегледали објекат, измерили да су собе високе 403 центиметра. Имао је агрегат и струју, чак и железничку пругу до Вогња. Често сам боравила у дворцу као дете. Фасцинирала ме је плесна дворана; можда она то није била, али мене је подсећала на то, са плафоном у ентарзији, паркетом који је далеко квалитетнији од данашњег... У доба мог детињства било је ту још аутентичног намештаја, као што су  лампе - лустери од кованог гвожђа. Грађена је зграда квалитетно да и сада, после толико година неодржавања опстаје  - присећа се Цица Ковачевић.

Након одласка Фајферових с ових простора половина имања на пустари прелази у руке Цициног прадеде. Њен прадеда Милован Ковачевић, са својом мајком Латинком, супругом Саром и четворо деце – Драгињом,  Милом, Ангелином и Данилом досељава се у наше крајеве из села Вемен, између Мохача и Печуја у данашњој Мађарској, јер, како је прирач, „није желео да му деца уче немачки” - пошто је место било немачко. 

Милован је купио у време економске кризе, 1927. године, пола двора и 50 јутара земље уз помоћ кредита. Друга половина по речима, Савете Ковачевић, припала је осморици оптаната – солунаца, који нису успевали да нађу заједнички језик и временом су двојица шогора, румских трговаца Миле Бајић и Мита Јарић, откупили њихов део 1945. године.

- Моји преци су купили имање преко Загребачке банке, а како је било на њему било пуно помоћних просторија, рушили су те зграде, продавали гарђевински материјали и тако отплатили кредит. За време сељачке радне задруге после Другог светског рата одузето им је комплетно имање и протерани су сви  одавде, а по собама су чуване овце. Седам година су водили судски спор са државом и добили су га. Враћено им је имање 1952. године,  али без динара надокнаде. Данас су власници половине коју је купио прадеда, моја браћа од стрица. Други део припада потомцима оне двојице трговаца. 

Ипак, нико од њих није у прилици да одржава тако импозантан објекат, па је он  данас - на продају!