ЈЕДИНСТВЕНА ПРИЧА О ТОМЕ КАКО СЕ ОБИЧАН МАТЕРИЈАЛ СА НАШИХ ПОЉА ПРЕТВАРА У УМЕТНИЧКО ДЕЛО Урамљени осећаји – жива хроника мултикултуралне Војводине

Изложба слика у техници сламе Удружења „Луса” није само приказ уметничких радова – то је жива хроника мултикултуралне Војводине, где се традиција преноси кроз генерације, а различитости се претварају у заједничку лепоту.

Када се говори о 29. сазиву колоније „Луса” одржаном прошле године, бројке говоре причу о посвећености: десет сламара и четворо сликара окупило се да кроз своје радове преносе дух овог краја.        

- Имамо импресију да су сви изложени радови раскошни у односу на претходне године и да су стварно импресивни - рекао  ликовни критичар Миле Тасић на отварању изложбе, указујући на континуирани развој ове уметности.

Удружење „Луса” ове године обележава посебан јубилеј – приближава се 30. годишњица рада, што представља значајан тренутак за сумирање достигнућа. „Очекујемо, то је ипак један заокружени период 30 година, да вас видимо у још бољем светлу”, поручено је овим уметницима који су три деценије посвећено радили на очувању ове традиције.Војводина је одувек била простор где се сусрећу различите културе, традиције и народи. Сламарство као уметност постаје мост који спаја ове различитости. У радовима изложеним у Галерији Градске  куће препознају се мотиви који говоре универзалним језиком – салаши, жетвени пејзажи, сцене из руралног живота.

- Гледајући слике препознајемо да је ово наш панонски простор, као Панонско море, где су заталасани таласи жита и где се налазе ти салаши као својеврстан одсјај у том мору, чине, можда, основне теме које су вечно теме за наше сликаре- речено је приликом оцене симболике радова.

Једна од најистакнутијих представница сламарства, која је била присутна на отварању изложбе, јасно је дефинисала циљ: 
- Ми се упорно трудимо да задржимо ту традицију да се салаши задрже на нашим сликама, макар на сликама. То нам је идеја водиља -  рекла је председница Удружења „Луса“ Ана Јарамазовић. 

Међутим, борба за препознавање сламарства као пуне уметности још увек траје. Ретко када дође неко стручан, у смислу неког академског сликара или тако нешто, у том смислу стручан да оцени, констатује се и указује на потребу да се ова специфична уметност коначно прихвати као равноправна другим. Упркос томе што још увек чека пуно академско признање, сламарство из Суботице већ је освојило свет. На оваквим манифестацијама, као што је ова изложба или, рецимо, Дужијанца, има људи са свих страна света. Рецимо, једна од наших слика је отишла у Кину, пар слика је отишло у Америку, у Аустралију, поносно се наводи. Ова чињеница посебно је значајна у контексту неговања мултикултуралности – уметност настала у срцу Војводине, инспирисана животом различитих народа овог краја, путује по свету и постаје амбасадор наше културе.

Највећи изазов са којим се сламарство суочава јесте недостатак интересовања младих генерација. - Жао ми је што се млади мало интересују за ову технику. Ја их разумем у једну руку јер су они сад обузети другим пословима, обавезама и тако даље, а ово је стварно посао који је и дуготрајан и треба много стрпљења и времена, а они то немају - објашњава Ана Јарамазовић.

Ова констатација отвара питање како сачувати традицију у времену брзих промена, како пренети вештине које захтевају посвећеност и стрпљење новим генерацијама које живе у дигиталном добу. У времену када се све чешће говори о подељеним заједницама, пример сламарства из Суботице показује да култура може бити та која спаја, а не дели – чувајући идентитет, а истовремено отварајући се према другима.