ГАСТРОНОМСКЕ ПРЕФЕРЕНЦИЈЕ СВЕТСКИХ ШАМПИОНА ВОДЕ ДО СОМБОРА Тамошња пилетина задовољила и укус Тајсона Фјурија

И као да то није доста, макар како преноси један српски полутаблоид, пре неколико дана је и Тајсон Фјури, светска боксерска легенда која је ономад урнисала браћу Кличко, изјавио да је најбоље у животу јео управо у њиховом граду.

Тачније, рече ирски чергар (што вам је у Великој Британији политички коректан израз за беле Цигане ) да је најбољи пилећи бургер појео управо у Сомбору, на шта је српска јавност, чије памћење сеже до капацитета златне рибице, остала у забезеку гледе веза горостаса племените вештине међу конопцима и вароши у којој је поникао и, након Ђоковића, најпознатији Србин на планети, Јокара. 

Цео животопис владара боксерских тронова у свим признатим верзијама до детаља је подастрт јавности, али је мало запажен онај да је овај момак своју интернационалну каријеру започео управо у Србији, тачније у Сомбору на 20. Јунироском европском боксерском шампионату, одржаном у јулу 2007. године, на који је дошао као „тек“ шампион британских острва, а из кога је отишао као јуниорски континентални вицешампион, пошто га је у финалном мечу „преслишао“ руски боксер Максим Бабањин. И толико о самом боксу.

Организовање овог шампионата је био изазов за ипак малу средину као што је Сомбор, али жива срећа је била што се тада на челу сомборског Дома ученика средњих школа, иначе логистичког центра шампионата, налазио Миланко Јовичић, за кога се никад неће тачно утврдити да ли је био омиљенији и успешнији као боксерски репрезентативац Југославије, професор физичког васпитања, човек који је направио затворени и отворени базен код хале „Мостонга“ или прави домаћин установе која се, поред средњошколаца, бринула и о бројним младим посетиоцима Сомбора били они спортисти или не. Што је на жалост и варошку срамоту сада већ давна прошлост.

– Наравно да смо јеловник за те младиће прилагодили њиховим потребама, а наши и кувари у Дому у Апатину су се старали да квалитет употребљених намирница буде на врхунском, домаћем нивоу. Данас заиста не могу да се сетим свих појединости у вези понуђеног менија, па ни тих Тајсонових пилећих бургера које је прогласио за најбоље на свету, али знам да нисмо имали ни најмању примедбу на јеловник и количину хране за младе спортисте, мада су као млади радознали људи „зујали“ по граду, па пробали и овдашњу храну ван наше „контроле“  – присећа се Јовичић. 

Тада млади колос, који је након сребрне континенталне медаље због свог „дуалитета“ ирског порекла и енглеског места рођења остао ускраћен за наступ на Олимпијским играма, како се присећају његови домаћини, био је гост који се само може пожелети. 

Један од тадашњих волонтера-сомборских средњошколаца који је био задужен за трочлани енглески тим, Небојша Митровић, проводио је готово цео дан са момцима смештеним у Сомбору оближњем Апатину, тачније Бањи Јунаковић, а Фјурија се за „Дневник“ присећао као изузетно културног и пристојног момка.

– Било је уживање бити им домаћин. За време целог боравка нису направили ни један једини инцидент, мада су то момци који нису баш „јагњад“. Волели су да изађу, али искључиво у оквиру задатих сатница. Свидела им се тадашња пиcерија-ресторан „Кастело“ кошаркаша Жељка Ребраче на сомборској Главној улици који је у међувремену затворен.  Тајсон је поручивао само два пића. Или хладну „кока колу“, или, као што и очекујеш од једног Енглеза, врућ чај у сред лета – присетио се Митровић преференција будућих боксерских шампиона, па је могуће да је управо у овом ресторану Фјури, већ тада „деран“ од преко два метра (због чега је било проблема са проналаском довољно великог кревета за такву момчину) једноставно „допунио“ своје дневне оброке пилећим бургером, једном од шпеција у сада давно затвореном Ребрачином ресторану, што би могао да буде још један доказ тврдњи да се прави шампиони нужно не рађају и не праве, већ је довољно да живе и да се хране у Сомбору.